Kraj

Dok se ne desi ne znaš. Dok ne osetiš ne znaš. Ne možeš da zamisliš. Ta bol,ta nemoć, taj očaj. Misliš da si sve u živitu iskusio, misliš da si spremna na sve. I onda dodje, kraj. Kraj disanja, kraj lupanja srca, kraj osmeha, kraj postojanja.

A i dalje si tu. Hodaš, dišeš, spavaš… čak i pojedeš nešto. U jednom trenutku pomisliš- evo dobro sam, a u sledećem si na podu u suzama. U jednom trenu osetiš nešto kao olakšanje, u sledećem ne možeš da udahneš. Nemaš više snage ni da kažeš šta ti je. Niko ne razume, mislim da niko ne razume. Kažu, diši i preguraj dan, biće lakše, vreme leči sve. Možda, verovatno leči, mene neće…

Tu sam kao ljuštura, prazan oklop, bez nade, bez snova, sa samo jednom željom koja je ne ostvariva.

Gde je greška? Gde je tren koji sam propustila? Koja je to reč izrečena ili ne izrečena dovela do ovoga? Jedina ljubav, večita ljubav, bez obzira na sve ljubav.

Voli vas

ManGoo