Goca Mango

Oktobar

Priznajem! nikad nisam volela jesen! Nikada! Sve umire, gasi se, dani kraći, noći duže. Ma bezveze! Pa kiše i vetar i hladnoća… Bljak…

Na sreću, mnoge se stvari menjaju pa se tako u danu promeni i moj stav prema jeseni. Nista toliko važno, znam, ali mene bas nesto odvali večeras! Toliko je prijatno, malo vetar duva, taman da očisti vazduh, šušti lišće, ni hladno ni vruće, ma savršeno!

Podseća me na dane kad sam imala oko 12 – 13 godina. Bezbrižnost i otkrivanje sebe. Setnje sa drugaricom pored Save, sloboda, mir i sreća. Osećaj da je sve pred tobom, da možeš sve! Da si centar sveta! Lakoća u telu, lakoća u glavi!

Jedino što baš ne volim je zima. Mada, možda će se i to promeniti. Videću još malo.

I tako, idu godišnja doba, smenjuje se sve. A ja, svakim dobom po malo drugačija, malo više svoja, malkice mudrija nadam se, i po malo srećnija.

Ljubim Vas!

ManGoo

Godišnjice

Avgust 2021. Jubilaran, drugačiji,slobodan,pomalo tužan.

Ovog avgusta sam napunila 50. I to je ok. Pola veka, lepo detinjstvo, lepa mladost i devojaštvo, predivno roditeljstvo, putovanja, značajna prijateljstva.

To je jedna strana, na drugoj- bol, tuga, nerazumevanje, strah, neznanje, nesnalaženje, nemoć i zbunjenost.

I sve je to normalno, dok ne padneš ne možeš da ceniš svoju snagu i sposobnost da se podigneš. Dok ne spoznaš patnju teško da umeš da ceniš prave vrednosti. Živi i voli, prihvati i isceli. Isceli sebe. Isceli svoju dušu i telo. Diši! Posmatraj! Opusti se!

Sve dodje na svoje. Tražila sam načine da se pre svega prihvatim. Da se vratim sebi, dugo nisam bila ja- ja. Gluma koja nije bila svesna i režirana, samo neki dokumentarac koji se sam bez moje volje odvijao oko mene, a ja se uklapala u uloge. Majka, supruga, poslovna žena preduzetnik, ujna, strina, tetka, sestra… i tako u nedogled. A svesna sam bila da su to uloge, nametnute, ne teške ili strane, ali se nisam osećala prirodno, nisam to baš bila ja. Ne znam ni sada da li sam ovo ja. Ne zato što sam u nekoj drugoj ulozi, sada je nemam, i svidja mi se to. Zašto bismo morali da živimo uloge? Lakše je i lepše i prirodnije da smo otvoreni i uvek onakvi kakvi smo, bez društvenih etiketa.

Nemam ništa protiv etiketa ako su individualno izabrane, ako nam je to iskonsko i ako nam donosi zadovoljstvo i ljubav. Da bi svet funkcionisao mora da bude uloga, to mi je jasno, i to je u redu, ali ipak- koliko smo svesni toga da sami biramo uloge, a ne da nam ih biraju drugi. Nadam se da razumete šta hoću da kažem, a nije važno i ako me ne razumete, nisam pisac, samo neko ko pokušava da se isceli.

Ova godina, dva rodjendana u istom mesecu! Ja 50, moja Bella 10. Kako smo se sinhronizovale! Razmišljam ovako: na pola smo, i ona i ja. Još je puno ljubavi pred nama! Još puno toga treba da vidimo, doživimo i osetimo. Sve nam je moguće! Bella je moj pas, da se neko ne iznenadi. Neko ko me je izvukao iz najdublje tame, ko me je voleo dok sam mislila da me ne voli niko, neko kome dugujem sebe, ovu sebe kakva sam postala.

Vreme… postoji ili ne, teče brže ili sporije, vuče se ili leti a uvek je tu. I tačno je ono, važno je kako se osećaš a ne koliko godina imaš. Bella i ja smo tek krenule! Tek sad smo spremne da uživamo u životu. U stvari ja sam spremna, ona je uvek u trenutku, divno nešto što treba da naučimo od životinja, nešto što smo mi zaboravili. Pa se upinjemo za sutra, za dogodine, a propuštamo ovaj divni trenutak sadašnjosti, ovaj mir i spokojstvo koji je tu sada, besplatan, slobodan i pun ljubavi i razumevanja.

Cojka moja srećan nama naš rodjendan! Volim te, obožavam te! Hvala ti na svemu, tu sam za tebe uvek i zauvek!

Volimo Vas!

Bella i ManGoo.

Sloboda

Gde sam bila? Gde sam sad?

Verujem u dobrotu, verijem u ljubav. Verujem da sve ide od nas, iznutra ka spolja. Naše misli i naši postupci se preslikavaju u našu realnost. Kad tako razmišljamo, kad u to verujemo nema osude, nema ljutnje, samo dani koji su ispunjeni.

Šta je sloboda? Kako za koga, to je vrlo individualno ali danas sam shvatila šta je sloboda za mene.

Kako sam to shvatila? Pa, nisam ja toga bila svesna, ali mi drugarica danas reče, i to me je tako osvestilo!

Posao? Radim ono što volim, radim sa ljudima sa kojim volim da radim, koji imaju na neki način sličan pogled na svoje telo i na život uopšte. Radim u vreme kad meni odgovara, sama diktiram satnice. Radim od kuće, a mogu da radim sa bilo koje tačke u svetu, dok imam telefon i internet. Zaradjujem i više nego što mi je dovoljno za normalan i pristojan život. To je sloboda.

Naravno, to se sve samo desilo. Nisam ja to nikako isplanirala, ništa ja nisam uradila nemoguće, teško ili revolucionarno. Samo sam radila to što volim, pa sam verovatno i dobra u tome i ljudi to cene.

Svaki život ima uspone i padove, ako pad prihvatiš i naučiš iz njega ono što treba da naučiš- a svaki pad je lekcija, više ceniš život i sebe u tom životu.

Mirna sam i slobodna.

I vama to želim.

Volim Vas!

Vaša ManGoo.

Veruj

Kako i u šta verujemo? Od detinjstva nam se pakuju u glavu razne stvari i to oblikuje naša uverenja. Dobro, to svi manje više znamo. E sad, šta je tu ok da zadržimo, šta nam pomaže u životu a šta nam pravi problem? To je do svakog od nas, i svako je u tom smislu za sebe odgovoran. Ali, odgovorni smo za svoju decu. Njima možemo pomoći.

Svaki put kad se rodi novo biće ja sam presrećna! Obožavam bebice i malu decu. Odavno već gledam na novo biće malo drugačije… malo šire. To je mogućnost da stvorimo pravo, zdravo i zadovoljno biće.

Rodio se jedan dečak, prošla sam sa njegovom mamom veći deo trudnoće. Vežbale smo, pričale o porodjaju i radovale se. Kada je sve pozitivno, kada veruješ u sebe sve je moguće. E sad, početak je odličan, kako će biti dalje videćemo.

Sve nas oblikuje! Roditelji, knjige koje čitamo, filmovi koje gledamo, hrana koju unosimo. Sve! A nismo svesni toga. Korisno je raditi samo korisne stvari za nas. A svi radimo masu nekorisnih stvari za nas. I većinu vremena i nismo svesni toga. Kako je velika stvar biti svestan sebe, pa tako i svestan uticaja svega i svačega. Dugo, naravno nisam svesna bila sebe. Nisam ni sad baš nešto sjajna, ali trudim se. Prepoznajem i menjam ponašanje i sve ide svojim tokom. Postala sam svesna koliko je važno prihvatati, i puštati sve što nam dolazi. Ne znamo šta nam nosi dan, i to je divno, svaki dan novi izazovi i novi ljudi, nove situacije. Kako se odnosimo prema svetu tako se svet odnosi prema nama.

Odoh ja u filozofiranje! Neka me malo. Novi život me uvek vrati na početak, u osnove bitisanja nas kao živih bića na ovoj planeti u ovom vremenu.

Budite nasmejani i mirni. Volite sebe i sve oko sebe. Život ide, nova bića se radjaju, nova reanost dolazi. Snadjite se!

Kako sve počinje?

Rodimo se. To je početak. Početak je u stvari mnogo ranije. Pola nas je u obliku jajne ćelije još dok je naša majka u stomaku naše bake. Da, žensko dete razvije jajne ćelije pre nego se rodi. I to je to. Kada tako pogledate, shvatite koliko su naše jajne ćelije važne i dragocene. I svaki mesec se po jedna oslobadja, vapi za oplodnjom, i bukvalno krvari dok propada.

Savršenstvo!

Zašto se onda toliko trudimo da sve prilagodimo, promenimo, izopačimo? Žensko telo savršeno zna da začne novi život, savršeno ga neguje devet meseci, od dve ćelije napravi celu bebu! I kožu i kosti, i srce i mozak, i prste i kosu… sve. E onda se mi pametni nadjemo da se mešamo! Kao da sada to savršeno telo ne ume da finišira. Kao da ne ume da to savršenstvo prebaci u ovaj svet za koji ga je savršeno spremalo devet meseci.

To me ljuti.

Kako se malo ne zapitaju sve te savršene žene? Zašto se prepuštaju? Zašto od jednom ne veruju svojoj savršenosti?

Razumem ja, strah je to što se polako uvuče i ne pušta. Strah i ne znanje. Zbunjenost. Ne vidimo šta se dešava dok je beba u stomaku, e kad treba da se rodi to je već druga priča. Šta sad? Kako sad? Ne umem, ne smem… pomozite mi…

Znamo da dišemo? Telo zna da vari hranu? Srce zna da treba da kuca. Isto tako telo zna da rodi bebu!

Telo zna da povrati, zna da izbaci ono što treba da izbaci.

Zna da rodi!

To je potpuno isto!

Jeste intenzivnije, jeste da se redje dešava- par puta u životu, ali princip je isti. I treba da je intenzivno, treba da je veliko, treba da je veličanstveno!

Kažu da je opasno, ja bi rekla da je ekstatično. Uzbudljivo. Novi život je tu, novo biće dolazi, nova duša se stvorila. Novo telo koje će živeti, rasti i na kraju umreti.

To je život u najbukvalnijem smislu. Izvor.

To je i početak ali i kraj.

Krug nema kraj ni početak, beskonačno smo tu i beskonačno nismo tu.

Volim vas.

ManGoo

Dan se nastavlja

Volim što je sve u sinhronicitetu. Verujem u to, iako mi se desi da se zabodem i ne vidim izlaz. A izlaz uvek postoji. Tu je, samo treba dozvoliti sebi da ga vidimo.

Pridje neko, nepoznat, uputi kompliment, pita za savet, podeli svoje teme sa vama, pozove na kafu…

Javi se neko ko želi da podeli tvoju priču. Neko ko veruje u tebe. Pozove drugarica da ti se požali, ima poverenja u tebe.

Obično mi se ljudi poveravaju. Imam taj neki mir i razumevanje. Uvek ću da saslušam i pomognem koliko mogu. Nekada je potreban samo drugačiji pogled na situaciju. I to je sve.

U redu je nekada se pitati, brinuti, osećati se kao u kavezu. Ali brzo prodje.

Ima ljudi koji me poštuju, koji mi veruju. Kojima prijam. I koji prijaju meni. Biće nešto od mene. Ravnoteža mora da se održi. Mora.

I tako, zbuni me ponekad kako se univerzum igra sa nama. Baci nas na kolena, gurne na dno, u blato, u tišinu, u beznadje. I onda… samo nam pokaže koliko u stvari vredimo. Samo pošalje nepoznatog glasnika u vidu starog deke koji popriča na ulici sa vama. Pošalje staru baku kojoj treba pomoć da predje ulicu. I ako smo svesni sebe i savršenog univerzuma koji nas vodi sve dodje na svoje. Jasne su poruke. Prihvatam ih. Cenim ih. Grlim ih.

Živimo u dualnom svetu. Dugo to nisam razumela, dugo mi to nije bilo jasno. Napokon mi je jasno. Svako od nas to mora da doživi. I jednu i drugu stranu. I kad shvatimo da je to u stvari sve isto, tada smo na pravom putu. Krug po kojem plovimo, koji se okreće, vrti brzo ili sporo. I mi biramo kako će se krug vrteti. Možemo izabrati da smo stalno na njegovom vrhu, i polako hodamo po gornjij strani, uvek na vrhu. A možemo se i prepustiti, pa živeti turbulentno, kao što je dan, kao što je plima i oseka, možemo da tečemo… Možemo i da se zakopamo na dnu. možemo da se pretvotimo u mali zupčanik i da se smestimo na dno točka, ne podmazani, nesrećni, sami.

Posmatrajte! Prihvatajte! Volite sebe. Prihvatite sebe. Sve greške koje smo napravili imamo pravo oprostiti sami sebi. I to je najvažnije. Niko nije živeo naš život i naše snove. Niko nas ne razume kako sami sebe razumemo. Pronadjite sebe! U moru kopija koje živimo. Pronadjite sebe, zagrlite sebe i najviše volite sebe. Savršene, sa svim vrlinama i manama.

Volim Vas

ManGoo

Praznina

Osećam prazninu. Šta da uradim, šta da napišem, kome da se obratim? Kao da sam bez cilja. Kao da, dok sam bila u krugu problema i straha i beznadja da sam bila sigurnija. Imala sam cilj. Znala sam šta neću, znala sam šta mi je višak, šta mi je teret. Sada ne znam za šta da se uhvatim. Lebdim.

Vrtim se u krug. Ne, nisam ovo ovako zamišljala. Možda je još rano. Možda treba još vremena. Kako se drugi snalaze? Je li korona i ova izolacija problem? Niko se ne usudjuje ni na šta. Svi su kao zombirani… Dobro, ne svi ali većina. Ili to samo tako meni izgleda?

U nekom filmu sam čula, u braku ili u vezi smo zato što nam treba svedok za život. Kada živimo sa nekim imamo svedoka da smo živi, da ležemo i ustajemo, da se smejemo ili plačemo. Kad smo sami nema nikoga da posvedoči. Nema nikoga da se zabrine ili naljuti. Nikoga da ostavi haos ili sve pospremi. Sami smo sa sobom i svojom srećom ili tugom.

Nije to loše, navikne se. Ali me nekako još vuče to da nešto na neki način treba da se radi. Da se bude kući uveče, da se spremi ručak, opere veš… da bude koliko- toliko sredjeno, kao da će neko doći, kao da će se neko setiti da si tu, sama, da će doći da vidi kako si, pa bar da kupatilo bude oribano. A neće niko doći. Niko se neće pitati gde sam i da me celu noć nema kući i da me nema danima… i niko ne vidi da li je krevet zategnut ili je sve razbacano, da li je sva obuća na podu u hodniku ili je složena u cipelarniku.

Samoća ima i lepe strane… sve ovo što sam već rekla, mogu da se šetam gola po kući, da slušam muziku dan i noć, da ne perem sudove i ne brišem prašinu.

Malo liči da vučem u depresiju. Jeste, osećam se tako, izgubljeno i bez cilja. Ne u suštini, ali…

Počela sam da pušim. Bljak! deset godina nisam. I smrdi mi, i grebe u grlu ali… daje neku utehu na par minuta. Mislim se, bolje to nego da pijem bendžose.

Želim da verujem da je sve što nam se dešava za neko dobro. Da se sve dešava sa razlogom. Dobro. A šta do tada da radim? Ono što me poražava je u suštini ovo: Fali mi novac. Eto! Rekla sam. To me koči i to me vrti u krug. Ne treba mi mnogo, ali da se rešim dugova koje mi je dragi bivši ostavio u amanet treba mi dosta. Mnogo više nego što mogu da zaradim u ovom trenutku. To me koči i blokira. I kako sad to da rešim? Ono što mogu da ignorišem to ignorišem, ali stižu novi računi, a stari nisu plaćeni.

Još uvek neću da povlačim radikalne poteze, ali sve vodi ka tome. I sve sam više uvučena i povučena u sebe.

Dala sam sebi rok. Nova godina 2021.

Sve ću promeniti i rešiti do tada. Pa ko živ ko mrtav.

Ionako sam sama.

Nikog neće biti briga.

Volim Vas

ManGoo

Avgust 2020.

Dodje i prodje još jedan rodjendan.

Još jedna godina se provukla neprimetno…

Ode Isidora Bjelica.

Odoše još neki ljudi, poznati i nepoznati, od korone ili nečeg drugog.

A ja se još ustručavam da pišem sve…

Gde me koči? Šta me koči?

Možda ne želm da sve podelim i dam, možda me je sramota, možda se plašim osude?…

Čitam jutros Vedranu Rudan. Priča o porodici, kako nije bila hrabra da se razvede, a muž joj je glupan ko zubatac na lešo.

Ja sam imala hrabrosti. Ja sam se razvela. Ne zato što je moj bivši glup, naprotiv, veoma je pametan, ali tu svoju pamet koristi da bi manipulisao i dobijao ono što hoće. Uvek. On, on i samo on. A mi ostali, kako se uklopimo. Imamo njegovu pažnju dok ne dobije to što hoće od nas, i onda više ništa. Godinama ništa. Dobio je od mene šta je hteo. Porodicu, sina, lepu ženu koja nema naročitih prohteva. Po neki parfem za rodjendan, teatralno predavanje ključeva od auta koji smo zajedno platili, pa onda demonstrativno otimanje tih istih ključeva…

Teško je. Ne bez muškarca, odavno sam ja bez muškarca, teško je da se navikneš da si stvarno sam. Fali tu neka figura da se dovuče kasno uveče, da mljacka večeru ispred televizora, da se duri, duva, prebacuje…

Teško je bez deteta. Jako. Nije daleko fizički ali kao da je univerzumima daleko.

A znam da nas je puno samih, samih žena bez porodice, usamljenih i odbačenih. Zato što je to njihov izbor, ili izbor drugih, pa se snalaze. Treba vremena da se navikne. Da se nauči živeti na svoj način, zato što smo, uglavnom živele na tudj.

Pitam se nekada, kako li je ženama koje se, recimo plaše grmljavine, ili mraka, ili buba… nema tog luksuza kad si sam. Boj se ili se izbori. Nema druge, nema nikoga da te „spase“.

Ja sam onako, dosta hrabra, hvatala bube i paukove po kući, radovala se grmljavini, hrabrila druge u mraku.

Hm, zvučim možda suviše smorno, tužno… ali tako je. Tako je mnogima.

Lepe stvari su tu, iste, samo ih treba pronaći, videti i primeniti. Tako ja još ne delim svoje tekstove onako kako bi mogla, još se ne usudjujem na neke stvari. Kao da čekam nešto. Da prodje godina? Ili više. Da nešto samo uplovi? Da me nešto šutne u ovu moju lenju guzicu!

Videću.

Doživeću.

Voli Vas

ManGoo

Nisam Pisac

Nisam pisac, ali imam mnogo toga da kažem. O životu, porodici, ljubavi, prijateljstvu, poslu… samo kažite!

Da li ste nekada ostali sami? Onako potpuno sami? Sami da znate da niko neće doći da vas obidje, da pita kako ste, da se zabrine za vas. Tako sami da vas plaši da vam se nešto desi zato što će potrajati dok vas neko pronadje.

Može da bude baš strašno. Razmišljate da li da otključate vrata zato što niko nema ključ od vaših vrata. Da li da istresete ceo džak htane psu da ima šta da jede dok vas ne nadju.

Može da bude strašno, da guši.

A ima toga. Ima dosta ljudi koji žive tako, sami i zaboravljeni. Nema dece da se brinu, roditelji odavno otišli sa ovog sveta, po neki prijatelj koji ima dosta svojih briga… Kako žive? Kako se nose sa svakodnevnicom ti ljudi?

Naviknu se.

Prihvate.

Žive.

Bila sam na tom mestu, na neki način sam još tu. Samo sam se malo navikla… samo sam malo manje u samoći sama.

Kako se izgubimo u životu? Misliš sve je dobro, radiš ono što misliš da je najbolje za tvoje najbliže i za sebe, trudiš se, poturaš svoja ledja, savetuješ, pomažeš. I onda, u nekom trenutku malo se setiš sebe. Malo ona stara ti izviri i pogleda te. Vrati te u neko doba gde si ti bio ti. Gde si znao ko si i šta hoćeš, šta želis. Podseti na starog tebe, slobodnog da kažeš šta hoćeš, da radiš za sebe, da staviš sebe na prvo mesto.

E pa tu nas dočeka veliko no no! Ne može tako! Kako to misliš? Ne izlazi iz uloge! Ćuti! Trpi!…

Tako ostanemo sami.

Nema biranja, ili ti ili oni. Ne može i jedno i drugo. Tako dodjemo do samoće, izdaje, okretanja ledja.

A čemu onda da se nadamo?

Uvek ima nečega! Naidju novi ljudi. Vrate se i neki stari kada shvate da im nedostaješ. Isplivaju stare i pojave se nove priče. I život teče dalje. Ostaje praznina, ostaje tuga za prošlim lepim godinama. Ostaje tuga za neispravljenim greškama i neizrečenim rečima, ali se sve nekako slegne. Nekako se sve premesti na neki novi nivo. Nivo prošlosti. A mi, sami, teramo dalje…

Raznih sudbina ima, raznih života, nepravdi i pravdi, ljubavi i mržnja. I svako dobije svoju porciju svega. I zato, ako misliš da je sve prošlo – nije. Ako misliš da si sve doživeo – nisi. Sve nas čeka još mnogo svega!

Tako da, dobrodošli u prvi dan ostatka života.

Ovo reče neko mnogo pametniji od mene, ali mi se baš svidja.

Volite sebe i sve oko sebe!

Jedan je život i zato ga živite onako kako hoćete, ne kako su vam drugi nametnuli. Pa i ako ostanete sami, ništa strašno, doći će neki novi, verovatno kvalitetniji ljudi. Koji će vas ceniti.

Volim Vas!

ManGoo

Bendžos

Bona, bonbonica, bromazepamčić, lekić, bendža…

Puno naziva za istu stvar. Zavisi od prilike do prilike, kako ga zovemo. Mislim da je to najvažniji sadržaj ženske tašne. Tu je uvek, za svaki slučaj. Zlu ne trebalo!

Na žalost, nakon korone biće još više u upotrebi. A bogami koristilo se i u izolaciji.

“ Sad ću da drmnem dva bendžosa i idem u krevet!“

Dešava se, kad nas stisne, kad nema izbora, kad smo na ivici. Kad više nema snage i volje da se živi. A mora da se živi… Onda nastupa njegovo veličanstvo! I pomogne! Stvarno pomogne! Otupi nas malo, potisne teskobu i prenese nas u sledeći dan.

Ne može da se kupi bez recepta. Ok, to je baš dobro. Mada, svi ga imaju. Uvek stoji par komada u novčaniku, da se podeli… za ne daj bože.

Prvi put sam pila bonice pre desetak godina. Frka na poslu, niko ništa ne plaća, nikome ja ne plaćam, mašina na lizing… I tu mi je preselo. Toliko sam bila otupela da nisam mogla da reagujem. Sve se dešavalo mimo mene, ništa me nije fokusiralo i napravila sam dosta grešaka tada, i poslovno i privatno. Tada sam sebi rekla da nikada više koristiti ništa na tu temu neću uzimati. I nisam.

Ali! Desi se haos opet- naravno, neće život da ćuti. Pored sve moje borbe, pored tabletica za pritisak dobih ja i bone! Recept! Tri kutije! Sestro neće da se baci!

Piti ili ne piti- pitanje je sad.

Ima svega na “ prirodnoj bazi“. Tako ja krenem sa nekim kapima, onog kompozitora, i dobro, kao nešto se tu desi… kao mora da prodje neko vreme, da koristiš redovno. Pokapah ja celu flašicu i – ništa. Dobro, dajte mi ono veće pakovanje, možda treba još duže koristiti. Ode i druga flašica… gde sam bila- nigde, šta sam radola – ništa! Ok, ovo ne radi.

Uzeh onda neke biljne kapsule. Sve vegan, organic, prirodno… mhm… kako da ne! Samo me neka muka hvatala pa sam ih batalila! Tako dodjoh do one tri kutije. Gledam ja njih, gledaju one mene. Jednu kutiju već unapred namenila, a šta sad? Kaže doktorka – po potrebi. Po čijoj potrebi? Mog mozga ili tela, srca ili duše?

I tako uzeh ja pola tabletice- po potrebi. I, nije loše pravo da vam kažem. Ma šta da vam pričam, znate sigurno. Magični štapić za spavanje ili za opuštanje. Nikad nisam imala problem sa spavanjem, tako da nije bilo potrebe za večernjom dozom. A preko dana, to je već nešto drugo. Mada, situacija je bila drugačija, nisam bila odgovorna za druge pa sam imala taj luksuz da smirim sebe.

Javlja se pitanje: Da li je bolje popiti piće, popiti tableticu ili se sto posto bistrog mozga odreći pravilnog funkcionisanja srca ili nekog drugog organa u telu, u zavisnosti gde ste slabi? Piće pomaže, probala… ali ako nemate nameru da napravite problem druge vrste, bolje nemojte! Ok ponekad, svakako nemam ništa protiv, i može baš da pomogne u kriznim situacijama. Ali, ako birate izmedju visokog pritiska, napada panike ili nečega još ozbiljnijeg onda… neće da škodi.

I dalje sam apsolutno protiv svake takve hemije, ali ako biram izmedju dva zla- izabraću manje.

Već dugo ne pijem ništa na tu temu. Kriza došla i prošla i odlično što je tako. A kutije stoje, za svaki slučaj… zlu ne trebalo…

Ljubim Vas!

ManGoo