Kako izgleda sreća? Kako izgleda zadoviljstvo? Zaboravljam… Osetim na par trenutaka dok me moj pas gleda sa ljubavlju i iskrenošču sa kakvom to samo pas ume. Kad stavi glavu na moju butinu ili kad samo zuri u mene. Ja sam njen svet. I ona je moj.
Prodje još jedna nedelja. Mlitava, spora… Jos jedan dan u kome me niko nije pozvao, pomislio na mene. Zasto nam je porodica važna? Da imamo na koga da mislimo, da neko brine o nama makar po navici ili onako, tu je pa se podrazumeva…
Dozvolila sam da se desi puno stvari. Dozvolila sam da me iskoriste, da me maltretiraju i na kraju odbace. Svi. Svi najbliži.
Da li sam trebala da ostanem? Sada sam i osoba koja se bavi ko zna čime, sada sam luda i nenormalna, šta sad hoću?
U stvari najviše boli to ne razumevanje. Nije bilo razumevanja nikada, ali sada to dobija novi oblik. I boli kada lažu, boli kada vredjaju… kada kidaju malo po malo ovoga što mi je ostalo… Kada bi da me slome još više, kao da nisam već slomljena. Ne znam kako ću dalje. Ima li smisla? Onome kome sam sve dala ne trebam više… šta mi onda ostaje?
Strašna je samoća. strašni su dani u kojima nemaš sa kim da progovoriš. Kad ti se ne ustaje iz kreveta, kad se osećaš bezvredno, malo, nikako. A i dalje se nadam. Ni sama ne znam kako ni čemu. Razumem ljutnju, razumem razočaranje, razumem bes… on se tako nosi sa stvarima, ali ne razumem izmišljanje.
Sve sam osetila u zadnjih godinu dana! Maltretiranje, odbacivanje, vredjanje, osudjivanje, ponižavanje. I sad sam tu gde sam, a ne znam gde je to, ne znam gde sam ni gde ću. Razumem očajne, razumem nesrećne, razumem nepravdu. Razumem sve duboko i iskreno. Ali ne razumem zašto smo ovde ako je ovde toliko patnje? Otkud toliko patnji i nepravdi i tuge i bola? Naravno, ne pate svi, ni ja nisam patila do pre par meseci, ne ovako, jako i potpuno. Kako se ljudi nose sa svim tim? I čemu sve to? Šta kao ja sad tu nekako dišem i hodam, a samo širim tugu, nemam motiva niti elana ni za šta. Pa šta ću ja onda ovde? Kome ću nedostajati? Ni ovo niko ne čita… Ne umem da nešto uradim po tom pitanju, a možda je i bolje, možda samo lupetam gluposti koje niko ne bi razumeo…
Tako, tu sam još neko vreme. Uspeću. Dugujem to sebi, dugujem to onoj meni od pre trideset godina i više, onoj meni mladoj i punoj snova. Onoj koja je rekla sebi da nikada neće raditi dosadne poslove od osam do tri, onoj koja je maštala o ljubavi, pravoj jedinoj i iskrenoj ljubavi, onoj koja je bila puna života, nade i planova. Onoj koja je volela prijatelje, volela da peva i da igra po celu noć. Sada bi samo volela malo manje tuge u meni, nekoga da me pita kako sam, nekoga da brine o meni, kao što ja brinem.
Ali, bez velikih padova nema ni velikih letova! Nije mi ni jasno odakle mi tračak ovog optimizma? Ali tu je, nada ne umire, bar ne još. Dokle? Hm, ne znam dokle.
Pitam se da li ovo moje iskustvo može da pomogne nekome? Sve mogu da razumem, i mislim i da sve mogu na neki način da rešim. Da nisam ja ovde gde sam, to ne bih mogla. Uvidjam i razumem.
Na neki način osećam da sam ovde da pomognem, ma koliko se sve nešto okreće protiv mene. Ovde sam zato što mogu da pomognem da dugi ne budu tu gde sam ja. Nikada,
Goca Mango 