Goca Mango

Nije mi mnogo važno koji je dan. Ne radim nešto mnogo danima pa da jedva čekam vikend. Ali volim vikend. Zato što je mirnije. Manje je ljudi na ulici, manje kola, tišina je, nema ni školaraca.

Volim i ja da iskuliram nedeljom. Ostavim nenamešten krevet, razvlačim dan…

Kad imamo porodicu nedelja znači nešto više. Tada smo zajedno, zajedno se jede, razgovara, živi. I to je divno kada su porodice skladne i relativno srećne. Kada se poštuju i cene i vole. Trebaju nam takve porodice. Kao sa reklame, svi nasmejani, veseli, zadovoljni. Nažalost, nema dovoljno takvih porodica, Čak i ako je naizgled sve lepo i krasno, verovatno u toj porodici nisu baš svi srećni i veseli, ima nekoga ko možda želi da je negde drugde, neko ko želi da je sam.

Da li ste primetili sindrom vikenda? Ja to tako zovem. Verujem da su se sociolozi bavili ovom, tako je očigledno. Vikendom se porodice svadjaju. Vikendom opadne pažnja, spuste se ograde, otvore se rane… i dolazi do sukoba. Tako, umesto da svi uživaju jedni u drugima, izlaze frustracije, nezadovoljstva, bes, razočaranja. Sve što se drži čvrsto stisnuto u toku nedelje. Svako traži svoj odušak. Svako se u svojoj kući oseća slobodno i važno i sigurno pa dozvoljava sebi da se bez zadrške okomi na najbliže. Zato što ne može da se okomi na šefa, na radnika u pošti, na konobara, na kolegu… ali može na svoje najrodjenije. Oni su tu pa su tu, oni će oprostiti, oni će razumeti, oni će biti tu i sledećeg vikenda.

I tako majke drže deci predavanja o ponašanju, muževi ženama o svom žrtvovanju, žene muževima o nezadovoljstvu i neispunjensti. U krug, svakog vikenda. I mala deca plaču, žene viču, muškarci demonstrativno izlaze iz kuće.

Zašto? Jednostavno je tako. Možemo da pokušamo da ne dodjemo dotle. Možemo ako shvatimo da je to vreme dragoceno, da je to vreme blago! Vreme sa decom dok su mala, sa partnerom dok je zdrav, sa sobom dok smo tu gde jesmo… Prigrlite sebe pa će vas i ostali prigrliti. Budite zahvalni na ljudima koji su oko vas. Neće tu biti uvek, Verujte mi. Neće.

Biće kasno, proći će vikendi i godine, i nikada nećete biti isti, i mnogo ćete propustiti. Uvek ćete imati osećaj da ste mnogo propustili, bez obzira na ono sto radite i kako se organizujete. Uvek će vam faliti po neki zagljaj, po neki poljubac ili pogled. Cenite one koji dele vikende sa vama.

Ja ovaj delim sa vama.

ManGoo

Još jedna zima. Dodje. Nisam ranije ni primećivala godišnja doba, godine su prolazile a ništa nisam primećivala. Da leto i more, da zimu i zimovanje, Novu godinu i sinov rodjendan. Ali ne više od toga. Nisam ozbiljno primećivala promene. Sada ih primećujem, i osećam. Možda je tako zbog godina, ili zdravlja? Nisam sigurna ni da li je jedno ili drugo bolje ili lošije. Kad ne primećuješ znači da si okupiran drugim stvarima. Poslom, porodicom… imas pametnija posla od meteoropatisanja. A opet, nekako je i bezveze da sva ta promena prodje pored, a da se ne primeti, ne oseti i ne ispoštuje. Priroda je moćna! Neki govore kako je ljudi uništavaju, kako ćemo uništiti planetu, možda su u pravu… ali mislim da ćemo samo sami sebe uništiti, ne planetu. Preživela je ona svašta! I komete i ledena doba, preživeće ona i nas. Mi sami sebe preživeti nećemo. To je i najveća greška svih aktivista. Fokusirani su na planetu, atmosferu, vode, vazduh… i traže da smanjimo gasove, otrove, sve zagadjivače… ali ne mislim da ćemo tako uspeti. Mi uzimamo Planetu zdravo za gotovo. I ako se ljudi ne osećaju lično ugroženi teško će se odreći svojih privilegija. Medjutim, ako bi shvatili da nas neće biti, da naši unuci ili praunuci neće biti zdravi, neće imati prilike za život kakav mi vodimo, e to je već druga priča.

A možda i nije?

Ide sve svojim tokom, nižu se godine i godišnja doba. Nižu se uspesi i neuspesi. Radosti i tuge. Dodje još jedna zima. Ne volim hladnoću, u stvari ne volim da se oblačim kad je zima. To mi je u stvari najveći problem. Kad bi smislili nešto u jednom sloju a da je dovoljno za minus! Onda bih volela i zimu!

Do tada- zima i ja se gledamo sa pristojne udaljenosti, družimo se samo kad je to neophodno i čekamo da se jedna od nas povuče.

ManGoo

Ja sam jedna hrabra žena. Šta to znači? To znači da se ne bojim grmjavine, miša ili bubašvabe. To znači da se ne bojim da probam nešto novo, da upoznam drugačiju kulturu, da probam drugačiju hranu. Ne bojim se budućnosti, starosti, imanja ili nemanja. To je za mene hrabrost.

Medjutim, moram priznati, u poslednje vreme osećam strah. Kao lopov se uvuklo to osećanje i ne znam sada šta ću sa njim. To je za mene nešto potpuno novo. Zbunjuje me i blokira. Ne razumem tu tremu, neku neobjašnjivu drhtavicu u telu i to tiho-tiho zujanje u glavi. Kad me uhvati pokušam da duboko dišem, ali ne pomaže mnogo. I jako me zbunjuje! Zašto sad to? Svaki strah je stvari strah od smrti. Ja se ne bojim smrti. Sada ne više, sada više nema razloga za to. Niko neće ostati uskraćen ako mene ne bude bilo… tako da se toga ne plašim. Pa odakle onda ovo? Ne znam.

Dosta ljudi me je odbacilo u poslednje vreme, Bez objašnjenja, bez reči. I to me jako boli. Od nekih sam to očekivala, od nekih nisam. Možda sam mislila da treba svi da me vole- kao što ja sve volim, pa sam sad shvatila da to ne ide baš tako? Možda sam imala visoko mišljenje o sebi? Možda moja ljubav i iskrenost nije bila dovoljna? Ne znam odgovor ni na ta pitanja. Znam samo da me je sve to jako zbunilo i bacilo na pod, kao krpa sam se osetila, krpa koja je do juče bila čista i peglana i voljena i cenjena. E od danas više nikome ne trebam, kupljena je nova krpa, skuplja, veća, lepša…

Ne mislim da sam krpa, samo se tako osetim kada pomislim na one koji su me odbacili.

Ja tako ne živim. I nikada neću odbaciti nikoga, bar ne bez objašnjenja.

Sve se dešava sa razlogom. Ja ovo još ne razumem. I neću zbog drugih postati ogorčena i džangrizava! I negujem svoju dobrotu i iskrenost, i uvek ću. A oni kojima smetam nek me izvine.

Eto, odatle strah. Strah da me ne odbace svi. A to nije teško zamisliti, kad sam doživela da me najbliži odbace, ostalima ne bi bilo za zameriti.

Jako je teško. Sama sam. Nisam dobro.

Ali, ipak Vas Volim. Sve Vas.

ManGoo