Goca Mango

Mirisi

Septembar je uveliko počeo. Krenuše deca u školu, sve nekako ponovo oživelo! Više mi je septembar novi početak nego što je to Nova godina. A sa septembrom i boje i mirisi. Jesen, pored toga što lepo izgleda i najlepše miriše!

Čak i u centru grada, prve su lipe, one doduše ranije cvetaju i mirišu, ali kad počnu loptice da padaju na zemlju i da pucketaju pod nogama, osetim i tada taj miris lišća i cvetova lipe. Onda, miris smokvi! Nisam do ovog septembra ni primećivala toliko miris drveta smokve! Divan i mekan, nekako morski, lenj i topao. Čim je drvo malo veće, ili ima nekoliko drveća na jednom mestu… miris se širi kad god prodjem. Često stanem i polako udišem tu mekoću. I osetim se kao da sam na moru! Čak je i ovaj kraj u kome sam sada kao neki primorski gradić. Uske jednosmerne ulice, dvorišta izbetonirana, terase nekako sa strane, načičkane… Ulice po malo prljave, baš kao da turisti ne znaju šta će sa smećem pa bacaju kese tu, gde stignu, pored prve naizgled napuštene kapije. I mačke! Puno mačaka!

Pa miris pečenih paprika! Mmmm! To je miris prave jeseni, kad se sprema ajvar, ta malo prepečena koža paprike koja mami i tera vodu na usta! I, naravno, miris kestenja i pečenih kukuruza.

Kao mlada nisam volela jesen. Sećam se nekog pismenog u srednjoj školi o jeseni. Prozvala me je profesorka da pročitam rad, a ja sve najgore o jeseni. Tako sam osećala, osećala sam da sve umire. Drveće, trava, ptice odlaze, kraj leta i slobode. Kao smrt prirode, i nas zajedno sa njom.

Medjutim, sada ne mislim tako, verovatno sam sada i ja u toj fazi života, zreloj fazi. Kad je sve tako bujno, konkretno, mirisno i sigurno. Ali i neizvesno, da li ćemo dočekati da prirodno sazrimo, ili ćemo pasti pre našeg vremena? Hoće li nas ubrati i zamrznuti? Ili nas ostaviti da trunemo u nekom podrumu?

Do novog proleća uživajmo u mirisima i zrelosti.

Volim Vas.

ManGo

Krug života

Sve je put. I obično je taj put, kaže se krug, točak. I svi u svome životu doživimo i da smo na dnu tog točka i da smo na vrhu. Život okreće taj točak, melje sve pred sobom, hteli mi to ili ne. Kao vodenički točak, malo si pod vodom, pa se daviš, malo požuri pa se ne snalaziš, malo uspori i pusti te da uživaš na suncu.

Nisam studirala. Nisam tada znala koliko je to važno. Možda pomalo krivim roditelje zbog toga, nisu me podstakli da učim dalje, a mislim da sam mogla, da mi ne bi bio problem. Ali, socijalizam i ravnopravnost, pa su valjda mislili biće mi dobro svakako. Nije. I kajem se zbog toga, ali šta ću, okolnosti su bile takve. Psihologijo zbogom!

Rano sam se zaljubila. U druga iz odeljenja u srednjoj grafičkoj školi. Bio je veseo, duhovit, zanimljiv. Visok i mršav i neustrašiv. Izlazili smo, družili se, voleli… Čim se vratio iz vojske počeli smo da živimo zajedno. Kratko vreme kod njegovih, u kući velikoj ne dovršenoj a onda smo iznajmili stančić. I kupili kučence. Zima, zavejalo kao nikad, a mi, sa našim kumom u Silbaš po štene! Jedva stigosmo, jedva nadjosmo selo i kuću, ali… Dux je postao naš, i jadan, prvi put u kolima, pa je povraćao većinu puta… jadan, a i mi sa njim. Bio je to ptičar. Rasa engleski seter. I to je sve što smo znali o njemu. I da je divan, ima ga naša drugarica iz Batajnice. Tako mi dodjemo kući, u taj naš stančić, više kao kućica sa zajedničkim dvorištem, onako u nizu… I bez ikakvog znanja krete avantura. Nije bilo granula, jeo je po pola pileta dnevno, kuvala ja pa odvajala meso i tako ga hranila. Ne sećam se nikakvih vakcina ili zaštita od buva i krpelja? Nisam znala ni koliko ni kako to treba šetati, pa mislim da je jadan bio pun energije. Kako tada nije bilo googla ! Da lepo sve pročitam i naučim i primenim. To je godina 1991. Beograd, Jugoslavija.

Svašta je taj pas nama priredjivao! Mi nismo znali sa njim, a on jadan traži svoje. Jednom, ostavili smo ga samog, kad smo se vratili, imali šta da vidimo. Ceo novi trosed, sa nekim cvetovima je on iskidao! Puna soba sundjera! A garnituru kupila moja svekrva… trebalo je vremena da ja preuzmem ulogu domaćice i ja odlučujem šta će se kupovati, ali dobro- cvetna garnitura nije dugo trajala. Na njeno mesto je došao neki polovan krevet, greota bilo da kupujemo novo!

Nikako nije znao da ide na povodac! On je trčao a ja sam trčala za njim. To su bile šetnje! Kao u crtanom filmu. Brzo je on porastao i postao baš jak pas, a ja onako sitna… mislim da su nam se smejali dok smo prolazili. A bilo je lepo! Spavao je s nama, mazio se, jeo šta je stigao- pa onda povraćao i tako. Kad se samo setim koliko nisam ništa znala! Bio bi on divan pas!. Jednom, već je bio napolju u kućici- da ne bi pojeo preostali nameštaj, pola noći, on laje! I ne prestaje da laje! Sad već postaje neprijatno, ima tu ljudi okolo, noć je, a on ne prestaje. I, moj dragi i pametni dečko izadje napolje, malo podvikne, malo udari i utera u kućicu. Ha! Naravno da je pas pametniji, i naravno da nije lajao bez razloga. Ujutru, naš auto obijen i ukraden radio- kasetofon. Da, dragi naš Duks je lajao na lopova, ali džaba. Mi smo bili mladi i neuki. Tu sam i ostala u drugom stanju, od daljeg školovanja tek onda nema ništa! Ma živećemo od ljubavi! Kako to svi mladi misle! To je jako lepo i pozitivno, ali baš ne uspeva u realnom životu.

Brzo smo se odselili odatle, Duks je otišao u selo da živi, a mi smo uskoro postali roditelji. Hvala bogu pa sam tu ulogu mnogo ozbiljnije shvatila i prihvatila, puno čitala i obrazovala se, išla na psihofizičke pripreme za trudnice… sve onako kako treba, lagano, opušteno i bez straha. Tako sam se i porodila, lako i bez bolova, kako treba i može.

Posle dvadeset i sedam godina dolazim da živim u – pogadjate- u ustu ulicu gde smo živeli sa Duksom. Sada ja sa mojim psom Bellom gledamo sa prozora u dvorište u kom sam nekada živela. Propalo i zaraslo, nešto novo izidano pa i to zaraslo.

Odem pre neki dan, sidjemo Bela i ja uskim stepenicama… sve šupe i sve napušteno… Prošetam malo kad neka žena, od gore kao, ne videvši mene poče da tera Belu. Ja joj se javim, kažem moj je pas, izvinjavam se, ali živela sam tu jako davno pa sam samo ušla da pogledam. E tu se ona raspriča, živi ona tu trideset godina, ma mora da se seća… i tako od ovoga do onoga, iskočiše neka imena, ali se ne povezuje ništa. Setim se ja pa joj kažem, imali smo psa a ona kao iz topa : “ Onaj što vam je pojeo nameštaj!“ – Jeste, baš taj!

Tako da se Duksa još sećaju, posle toliko godina. A nas ljudi baš i ne. Pozrdavih se sa ženom, i odoh dalje.

I setih se još jednom Duksa, veselog, razdraganog i umiljatog.

Tako se jedan krug za mene završio. Neka sad krene novi.

Volim Vas

ManGoo

Dosta je!

Znam. Dosta je. Dosta teskobe i tuge. Dosta nemoći i beznađa. Stvarno je dosta!

Bore se ljudi, sa svim i svačim. Sa nesrećama, bolestima i nepravdama, pa žive. Raduju se, vole, imaju nadu. Kako to da mislim da je meni nešto posebno teško? Nema objašnjenja, ne vidim razlog, sve iz vedra neba. I bez povoda i bez razloga i ne vidim rešenje. Ne vidim objašnjenje! Sve može nekako da se objasni, višom silom, okolnostima, čime god… a ja nemam za šta da se uhvatim. Ne znam zašto. Ne znam od kad. Ne znam.

I to je ono što me uništava. Potreban mi je razlog. Svima nam je potreban razlog. A ja ga ne vidim, uskraćen mi je, nije izrečen, nije iskazan. I tako ja lupam glavu. Gde sam ja pogrešila…- kažu mi- nisi. Šta sam mogla drugačije – ništa. I tako u krug, bez početka i bez kraja, vrtim se u krug. I ne znam kada i kako i uz pomoć čega da izadjem iz tog kruga. Ne vidim način još uvek.

Tako, dodjem i do toga da mi je dosta svega.

I sunca, i sebe same, i hodanja i noći, svega…

I dosta mi je tuge. I neznanja i nemoći.

Ja nisam nemoćna žena! Svašta sam pregurala u životu. Mnogo toga preživela i sa puno stvari izborila. Ja sam jaka. Kad imam za šta da se uhvatim. Kad imam bazu. Kad sam suštinski ispunjena. A kad nisam… to je onda raspad sistema. Onda nema volje, ni želje, ni nade. Nema ničega da me podstakne, da mi da volju. Ne valja to tako. Znam, nije dobro. A nije dobro ni dovelo do ovoga. A šta je to? Ne znam. I opet se vraćam na početak. na krug. Kako da nešto primiš a ne znaš kako i žašto je tako? A moraš.

Tako dodjemo do onog višeg stanja, malo iznad ovog našeg svakodnevnog, pa u samoći i miru kažem sebi da će sve biti dobro. Da ima nekoga od gore ko nas pazi. Ko nam ne da da potonemo i da posustanemo. A odgovori će doći kad se najmanje nadamo. Sa strane od koje odgovor ne očekujemo. Ali doći će.

Mora.

Dodje sve na svoje

Nisam baš sigurna u ovo, tako kažu, ali govori se svašta. Da lakše preživimo, da ne gubimo nadu…

Više ne znam u šta da verujem. U neku silu! U Boga? Andjele…? Nisam iskrena i ne trudim se da budem pozitivna zarad nekog ili nečeg. Osećam da sam to ja, osećam šta je dobro a šta nije, i ne činim nikome zlo. Trudim se da prihvatim svakoga i sve, pronalazim pozitivna objašnjenja i opravdanja za sve i za svakoga. Takva sam, i ne treba niko da mi govori ništa. Ono što smatram iskrenim i otvorenim to poštujem i za to se zalažem. Nije to teško. Strašno mi je kad vidim koliko su ljudi danas zli, zavidni, samoživi i okrutni… Ratovi, politika, uništenje Zemlje, uništenje života na planeti, i svašta nešto strašno. Poremećene vrednosti. Izopačenost. Užas.

A oni koji žele mir, oni koji paze na prirodu, paze šta jedu, štede vodu i struju, trude se… i veruju u bolje sutra. Reče Gandi:

„Budi promena koju želiš da vidiš u svetu.“

I budemo promena, i ćutimo i čekamo. I neko se pomiri sa svime. Neko oseti male promene i zadovoljan je, i ja bi bila. Neko se moli, za sebe, za najbliže, za mir u svetu. I bude mir u duši. I ispuni se duša ljubavlju. …

Sve dodje, i sve prodje. Ožiljci ostaju.

Kažu mi da sam postala tužna. Jesam, znam, ne volim što je tako. Ja volim život! I život me je voleo! Pa se umorio? I ja sam se umorila. Od truda, od davanja, od prihvatanja i od svega. Ne nada se čovek ludoj sreći ili neverovatnom materjalnom bogatstvu. Ne! Nada se miru, ljubavi i sreći. A kad isklizne sve? Šta ostaje? Praznina. Tuga. Nemoć.

Dodje to nešto iz vedra neba. Pokušaš da središ svoj život, da se skloniš od negativnosti, da se sačuvaš. I izgubiš sve, skoro sve. Pa gde je tu logika? Dobijemo samo onoliko koliko možemo da podnesemo. Teškoća nas priprema na nešto bolje. Posle patnje- kiše dolazi sunce… Idi mi. dodji mi…

Dokle? Kako da se pomirim sa svim? Pa kako ću izgraditi odnose sa nekim drugim? Kako kad me niko ne zna, niko me novi ne zna kao svi stari. Godine zajednice, življenja, jedenja i spavanja… kako sad sa nekim drugim? Bilo šta… popiti kafu, zaspati, ušuškati. Kako taj neko zna da ja ne nosim dijamante? Kako zna da li gledam Evroviziju? Koga slušam? A koga ne podnosim? I obrnuto. Godine nas vežu, hteli ili ne hteli. Nedostaju kapljice na ogledalu, nedostaje pesma iz kupatila, miris majice i jastuka…

Osmeh ili namrštenost. Prihvatanje i ljubav. Neizmerna i ne meriva.

Ostaje samo da čekam. Da ćutim, dišem, spavam, jedem i čekam.

Kažu sve dodje na svoje. Ja ću čekati da sve dodje na svoje.

Do tada Volim Vas! Sve! Neizmerno i iskreno.

ManGoo

Koliko smo različiti!

Muško- ženski odnosi, različita razmišljanja, različiti pogledi na svet, različiti prioriteti i reakcije. Uvek bilo i biće. I jako je to čudno! Koliko god da žena shvata tu različitost, i znamo da nam mozak radi drugačije, i generalno je sve drugačije, opet me zapanjuju neke stvari i neki izbori. Možda to nije uvek i sa svima isto, u stvari sigurno nije, ali neki zaključci mi se nameću.

Prevara. Muška prevara. Kako reaguju kad ih žena, partnerka, majka njegove dece otkrije? Ono što ih natera na to je druga priča. Kažu obe strane su krive… da, kriva je žena što radi, gaji i vaspitava dete, pere i kuva, nema vremena za frizera ili kozmetičara. Verovatno zato. I verovatno zato što svoju ulogu majke shvata jako ozbiljno, i pre će provesti kvalitetno vreme sa detetom nego sredjivajući se u nekom salonu ili ispijajući kafe sa drugaricama ili istim tim ocem njenog deteta. Sve razumem, treba naći balans. A ko njima traži balans? Zašto se oni malo ne izbalansiraju prema nama? Za muškarca se podrazumeva da radi, možda obezbedi- danas sve redje, ali da oni svoj život menjaju zarad žene i deteta?! Pa ne baš! Malo će tu kao pomoći, malo ponekad nahraniti ili prošetati. Ali svoj komoditet neće mnogo ugrožavati. Nisam ogorčena žena. Dobro, možda malo, ali zar nije tako? Ima divnih muževa, i divnih očeva ali, složićemo se da su retki.

I tako, od silnih obaveza oko kuće i deteta, jadan muškarac, otac, suprug malo zastrani! Nadje pa zadje! I onda krenu laži, podmetanja, nerazumevanja… dok ga žena ne otkrije. I šta se onda dešava? Obično su kukavice, obično se uplaše da ne izgube dom, svoj krevet i fotelju, služavku u vidu spremačice, dadije, vaspitačice ili lekara- po potrebi – žene njihove. Pa se uplaše šta će im reći poznanici, jasno im je koliko to na decu može da utiče… I krene bujica! Bujica izjava ljubavi, kukanja i moljakanja, tuge neopisive! Nisu oni to tako, nije to to, ma oni samo tebe vole, pa ne znaju šta im je bio… i tako… Onda ta prevarena žena, milom ili silom primi to stvorenje nazad u svoj život. Kažem stvorenje, jer više nema tu neke emocije. Kad nas neko povredi na taj način, to se ne preboli. To ne može da prodje. I kad se nastavi zajednički život to više nikada neće biti ono što je bilo. I neka vas ne zavaravaju, kao on se promenio, vole se više nego ikada. Ne! Za ženu je to kraj. Može da se živi dalje kao da se ništa desilo nije, da se oprosti, i ako ima osnova i treba da se oprosti. Ali nešto se ugasi, poverenje se izgubi i ostane samo puko zajedničko življenje.

Šta se desi kada muškarac, muž, otac tvog deteta digne ruku na tebe?

Potpuno nešto drugo.

Ne umem ni da objasnim…

Kao da se nije desilo ništa! Potreba da se ignoriše incident je neverovatna. I kako to smeš da pomeneš? Kako je to žena sve pogrešno shvatila. Nije on hteo, nije on ništa uradio, ma sama je pala, ja pritrčao da pomognem… Kakve su to priče! I uglavnom žene ćute. Sramota ih je. Znam. I možda misle neće više, ako samo malo pripaze, ako ga ne izazivaju… Do sledećeg dana, meseca ili godine. Dok se ne ponovi.

Ako žena neće da trpi luda je! Pa šta je mala ćuška, pa nije je ni pipnuo! I ono što me zapanjuje- ta razlika. Da li muškarci stvarno misle da je veći greh prevara od fizičkog napada?

Izgleda da je tako. Za fizički napad se ne izvinjavaju, ne mole i ne plaču. Samo još više pritisnu, ne razgovaraju, oduzmu šta god mogu da ti oduzmu, kao da već sve nisu uzeli. Kao da imaju pravo, kao da se podrazumeva, oni su ugroženi u stvari.

Treba oprostiti. Treba ići dalje. Treba se sačuvati.

Nikad ne znamo šta može da nas udari! Sudbina, auto, muž ili dete.

Malo se opustiš kad eto ga! Kad se najmanje nadaš.

Kako to ljudi muškog roda nemaju trun saosećanja kad napadnu ženu. Možda je to iz detinjstva, uče ih da se potuku, da se brane fizički, da se po nekad ispesniče… I onda, nema veze, ko je jači, u tom trenutku, on je pobednik, a ovaj drugi, pa, slabiji, mora da popusti, posluša, uradi nešto što mu ovaj jači kaže. I to tako funkcioniše! I nema ljutnje! Jači je pobednik, slabiji gubitnik. I nema rasprave, i hijerarhija je napravljena, i neće pretučeni tražiti izvinjenje, neće onaj koji je pretukao da se izvinjava…

Muška posla! Ali je tako. I tako se to prenese u porodicu. Ako dete ne sluša- udare ga, neće da mu se izvinjavaju posle toga, ne! Dete mora još više da bude poslušno i da pazi da ne zasluži još. A roditelj je pobednik! U svojoj glavi.

Hm, kada ovako postavim stvari sve je mnogo jasnije. I drago mi je zbog prava deteta da ne bude fizički maltretirano, i što žene imaju bar malo više prava kada su fižički napadane. Da li je to ovo naše podneblje? Tradicija? Navike? Šta li? Zakon jačeg.

Muški mozak programiran da probleme rešava pesnicama, i kad pobedi ženu, svoju ženu, majku svoje dece, očekuje aplauz.

Toliko toga

Nekada ne znam kako prodje dan. Ne znam šta sam u tom danu uradila, da li sam jela, oprala zube, pročitala nešto, razgovarala sa nekim… Uglavnom dan prodje nekako rutinski, bez mog uplitanja. A ne volim to. To nije dobro. Jedan nam je život, jedan je dan koji traje, i koji prodje. Nemam snage. Ne fizičke snage, nemam mentalne snage. I sve me pogađa, i u svemu se pronalazim, i u ničemu ne nalazim.

Znam da treba vremena, ali kog vremena? Dokle? Ne mogu da znam, ne želim ovako. Gde sam pogrešila? Dala sve, dala telo i dušu i vreme… a sad za mene nema vremena, ni mrvice. A ja ne odustajem. Majka ne odustaje, nikada. Verujem u prosvetljenje, verujem u šanse, u vraćanje na put. I verujem u sebe. A dokle? E to ne znam. Smenjuju se osećaji, misli, emocije.

Nismo više u tudjoj kući. Mesec dana sam živela od danas do sutra, privremeno, u kuću me je primila divna žena i zahvalna sam joj do neba! Sad sam u predivnom stanu! U stvari jako liči na moj stan. I sad sam dobro. Dobro smo.

Nikad nisam živela sama. Ponavljam se. Nikad. Nije loše, sve je onako kako meni odgovara, I mogu sta hoću i kad hoću. Ali to sam mogla uvek. Ovo je precenjeno. Ili nije? Još ne znam. Još ne znam na koju stranu da krenem. Posao naravno, ali ne mogu da se fokusiram, raspadne mi se koncentracija brzo. Novi ljudi? Da! Ali i to je sve površno i bez smisla.

Istražujem novi kraj! Ima baš puno pasa! Baš sam iznenadjena. I svi su prijateljski raspoloženi, sa svima može da se progovori. Još nisam našla kafić za jutarnju kafu i čitanje novina! Moram ozbiljnije da se bacim na to!. Bar da se zaokupim nečim. Da prodje dan.

Nisam slaba. Nisam nežna. Nisam nemoćna. Nisam usamljena. Samo sam sama. Duboko u duši sam sama. Da li bi bilo drugačije da sam nešto drugačije uradila? Možda, ali to nikad ne znamo. Mislim da bi možda samo nastavila da živim u laži, i nikad ne bi imala iskren odnos. Ovako, bar znam na čemu sam. Pa polazim od toga. Valjda ću negde stići. Molim se da se nešto promeni… da ga čujem… vidim.

Divni su ovi telefoni. Staviš sliku na ekran i stalno je tu neko ili nešto. Mislim da je moj pas bio ubedljivo najviše vremena na ekranu. Pa onda neke lepe boje, priroda, predeli koje sam videla i koje bi volela da vidim. I u poslednje vreme moje čedo. Veliko, crno, pametno, prelepo i izgubljeno čedo. I nasmejem se kad god pogledam u ekran. I budem na tren mirna. A odmah zatim budem uplašena, i zbunjena. Kao da mi duva promaja u grudima. Noge se odseku. U glavi kao da se nešto odvoji na pola. I onda to nisam ja, onda je to samo moj očaj, moja tuga. I ne znam tada ni gde sam ni šta treba da uradim ili kažem. I bežim da se sklonim. Da se ne raspadnem tu, na ulici ili u autobusu. Da pobegnem i da se sakrijem. Od svega, pre svega od života.

I tako s vremena na vreme izgubim tlo pod nogama. To je za mene nešto novo. Ja nikada nisam gubila tlo pod nogama. Uvek bila jasna i glasna, i uglavnom u pravu. Sad sumnjam. Kako sam propustila to što sam propustila? Kako sam dozvolila da se ovako nešto dogodi? Ova situacija nema zaključak, ja se ne nikada neću pomiriti sa ovim. Nikada.

Mnogi oko mene započinju neka nova poglavlja u životu. Radujem se zbog njih. I ja počinjem. I ne znam sta bi im rekla. Kako? Koliko? Koji je savet dobar? Nije ni jedan. Svako ima svoju situaciju, svoje gledanje na svet, svoju perspektivu. Jedino što mogu da kažem je: Budite srećni! Uvek se trudite da vi i vaši najbliži budu srećni. I razgovarajte, uvek. Naučite decu da dele osećanja, da prepoznaju emocije i da ih iskažu. Naučite ih da se suoče sa svojim strahovima, nedoumicama, problemima…neka traže odgovore za sve- umesto da ih zakopavaju duboko u sebe.

Voli vas

ManGoo

Samoća

Usamljenost ili samoća? Hm, isto je to. jako smo se udaljili, pa i u vezama, u porodicama ima toliko usamljenosti i nerazumevanja i neshvaćenosti. Ali opet, nekako kad je teško, problemi se zajedno rešavaju. bez obzira na neslaganja i nedoumice. Tu su ljudi jedni za druge. Bar diše neko u drugoj sobi…

Nikada nisam bila sama. Nikada u životu. Relativno normalno detinjstvo, mama, tata, deda, baba, brat. u školi drugovi. I uzimamo te ljude oko sebe zdravo za gotovo. tu su kao da moraju biti. A ne moraju. Odabrali su to, ili su im drugi odabrali. Malo je tu slobodne volje. Volimo svoje najbliže, brinemo i pratimo ih.

A šta kad sve ode? Kad se sve raspadne i ode u nepovrat? Da li se to često dešava ljudima? Nadam se da ne.

Meni se desilo. Želela sam nešto, ali sam dobila mnogo više. Želela sam mir. Možda i samoću. Želela sam posao, zdravlje… Sve je bilo pomešano emocijama i dogadjajima… Ništa ja svesno nisam odlučila. Okolnosti se dese i ti plivaš kako najbolje umeš. I znam ja dobro da plivam, ali koliko to plivanje vredi kad si sam? Potpuno sam? Sam u smislu da nemaš kome rezervne ključeve od stana da daš. I da se ozbiljno brineš šta ako ti pozli? Ko će te i kako pronaći.

Rodila ja sina. Najbolje i najpametnije dete! Naravno, svaka majka tako misli. Ali nešto se desilo. Nema ga. Ne javlja se, ne želi kontakt. Zašto? Ne znam… i to me proganja i muči i davi. I ne da mi da nekako nastavim. Nemam volju ni nadu u život. I to me tako često uhvati. U stvari su retki trenuci kad nije tako. I to muči. I to te baca u očaj. Zašto nema nikoga da me pita kako sam? Da se zabrine kad ležim ceo dan. Kad mi nije dobro… A nikoga ni da kaže dobro je, to si dobro uradila. Razumevanje od bliskih. Bliskih po rodjenju, po krvi. Krv nije voda. I moja krv teče u jednom divnom biću koje tu moju krv ne priznaje.

Verujem ja da će se naš odnos srediti, ali ja psihički i fizički nikad neću biti ista. Kad se jednom uvuče tuga, seta i ravnodušnost teško se vraća na staro. A bila sam ja vesela, volela muziku, volela ljude, zabavu…

Ali je sve nestalo. Ne razumem zašto. Neće da mi kažu. Kao da uživaju da me muče. Strašno je kad neko koga si naučio da govori neće da govori sa tobom. Nije strašno, parališuće je. Ne možeš da radiš, da razgovaraš, da spavaš… da jedeš…

A niko to ne vidi, i i dalje niko ne brine. A ti, sam na svetu, guraš dan po dan. Pa neki prodje brzo, srećom a neki je predugačak. Najgore je rano ujutru, kad si sam u krevetu, u sobi, u stanu, u ulici, u gradu, u univerzumu… I samo ti jedna osoba treba, A toj osobi ti ne trebaš. I tako si opet na početku. Usamljen.

Sada počinjem da razumem ovu jurnjavu za lajkovima na mrežama. Tu se zadovolji ta potreba za priznanjem. Potreba za reakcijom. Bilo kakva reakcija je bolja od nikakve.

Evo razmišljam kako da izazovem reakciju? Ja moram da izazovem reakciju. Ja ne mogu dalje bez reakcije.

Ljubim vas! A posebno jedno divno moje biće, koje misli da mu ne trebam.

ManGoo

Vraćanje

Svako jutro se vraćamo. Vraćamo se sebi, danu, životu. Vraćamo se porodici, poslu, prijateljima. Vraćamo se suncu, ulici, nebu. Jednog se dana nećemo vratiti. Jutros se puno njih nije vratilo. I tako svaki dan, u celom svetu. Neko se više nikada ne vrati, a neko novi stigne. Magija života. Nikada ne mislimo o tome, bar ne kada nam u životu ide lepo i po planu. Kada se nama naše vraća.

Koliko smo spremni na promene? Učim i znam, i prihvatam tu filozofiju ne vezivanja za materijalno. I razumem potpuno. Ali neke stvari se motaju po glavi. Neke stvari imaju istoriju, imaju emociju, imaju dušu. Nešto nas prodrma kada posle puno godina vidimo neku stvar naše bake, ili fotografiju mladih lica koja to više nisu, koji su otišli. Da ne znam da je filozofija ne vezivanja stara i drevna, i da je ne razumem u dubini i suštini pomislila bih da je moderan proizvod marketinga da bi trošili što više i kupovali što više novih stvari, a rešavali se starih.

Bila sam u selu. Mom selu! Svako bi trebao da ima svoje selo. Selo gde smo trčali bosi, gde smo se prvi put zaljubili, gde su nas pazili kao decu, gde smo bili okruženi domaćim životinjama. Selo gde su naši preci sahranjeni. Gde nas čekaju. Gde znamo svaku ulicu, i orah i jabuku. Znamo gde najlepše mirišu lipe. Gde je sve na crtu i na ostavi mi. Gde se svi znaju. Gde su nasmejani, a u problemima. Naš kraj!

Tamo, u kući mojih babe i dede, u kući moje mame, uvek neka ista atmosfera, kao da sam dete. Tamo je moja drugarica sa porodicom koja me tretira kao dete. Brine i pazi me. Imamo mnogo zajedničkog! Samo što je ona, kako kaže mnogo živčana, a ja kao nisam. I osećaj je potpuno isti, iako ja nisam više ista, iako mojih tu nema odavno… osećam se zaštićeno. I zahvalna sam što imam takvo mesto. Na koje, bez obzira na sve, mogu da odem da se vratim sebi. Sebi maloj, sebi unuci, sebi tinejdzerki, majci…

I tu pronadjoh dosta stvari koje su i dalje u upotrebi. U kuhinji pogotovo!

Znate li šta je trenica?

Rende. To je rende. I moja drugarica koristi rende moje bake. Rende koje je moj deda napravio ko zna kada! I nije se iskrivilo, niti zarđalo, samo malo potamnelo. I nema bolje trenice! Koristi se svakodnevno. Trenica moje bake…

Čemu se i dalje vraćamo? Šta nam treba iz prošlosti? Po neka slika, neki tanjir ili ogledalo? Uh! A tek ogledala stara? Šta su sve videla?

Neka nam po nešto staro, po neki predmet da nas podseti ko smo, ako nekad zaboravimo. Da nas vrati i poveže.

Ja uvek sa sobom nosim plavi papirić na kome piše: “ Mnogo vas volim.“ Moj sin napisao kao jako mali, sa četiri- pet godina. I to mnogo govori o nama tada, o porodici, o njemu.

Sada smo na tri strane, ali ljubav koja je postojala biće u nama uvek. Taj osećaj je zauvek u nama, duboko. I gura nas napred.

Vratite se ponekad. U svoju ulicu ili grad, udahnite prošlost i setite se voljenih. Tu, Nekada su disali taj vazduh, stajali na baš tom mestu. I mislili baš na vas.

ManGoo

Favorites

Koga smeštamo u favorite u telefonu? Obično decu, naravno, supružnike, roditelje. Možda i najboljeg prijatelja. Uglavnom, tu su oni naši najdraži. Da su nam blizu, na jedan dodir ekrana.

Koliko je ta blizina danas realna? Uglavnom se svi nešto bunimo i kudimo te nove tehnoligije, pametne telefone, internet… a svi ih koristimo. Takav je život postao. Ne možeš da si u toku ako nisi na mreži. Sve se nekako brzo odvija i dešava, informacije iz celog sveta su nam uvek dostupne. Sve što nas zanima možemo da pronadjemo i da naučimo. Nikad nije bilo lakše pristupiti informacijama! Nikada! Imam dovoljno godina da se sećam života pre interneta i pre mobilnih telefona. A sada, pa, prilagodili smo se svi, i sve je to sada normano, i to je novi standard.

A da li nas mreža otudjuje? Pa, kako koga… mislim da oni koji su za druženje i koji vole da pričaju i kojima je fizički kotakt sa ljudima važan da to i imaju. A sa druge strane, oni koji su možda povučeniji, i ne osećaju se najprijatnije u društvu sada mogu da komuniciraju slobodnije, njima to pomaže.

Ili ne?

Definitivno je to današnjica, i biće samo još izraženije. Teško je nekada videti gomilu ljudi koja gleda u ekran a ne vidi ništa oko sebe. Jeste, i ti ljudi na mreži postoje, žive i razgovaraju, ali su daleko. A oko nas su živi ljudi, koji nam mogu sada pružiti ruku i obradovati nas.

Svako svoje vreme meri, ili ne meri. Život prolazi i naše je kako ćemo ga provesti. Gledajući u dvodimenzionalne slike, ili uživo, sa našim favoritima?

Pozovite sve brojeve iz favorita! Svima recite da su na vašoj specijalnoj listi, pozovite ih sve na kafu ili ručak, uživajte u njihovom društvu. Možda ih nekada nećete dobiti, možda vi njima niste na listi, možda vam se nekad neće javiti. Provodite vreme sa njima! Recite im koliko vam znače. A puno znače, čim su u : favorites.

Voli vas

ManGoo

Zahladjenje

Stiglo je i zahladjenje. U meteorološkom smislu, a nadam se da će se i druge stvari malo ohladiti. Ovo leto je baš bilo intenzivno! Po vrućini i po dogadjajima. Meni možda naj toplije u životu, u svakom pogledu. Ne u baš finom nego onako- paklenom.

Možda zato što nisam išla na more. Ja obožavam more! I vidim svoj život negde pored mora. Da večito slušam talase. Da večito udišem taj divan vazduh, i da večito posmatram pučinu. Planirala sam ja put, ali se moja mezimica povredila i to joj ne bi prijalo. Nema veze, odmorile smo, šetale po vrućinama ali šetale i u cik zore, oko pet- šest ujutru. Kakav je to lep osećaj! Pusto i mirno, sve još spava.

I evo dodje danas taj očekivani hladniji dan. Volim ja toplotu, volim vrućinu, ali me je ove godine nešto mučila. Kao da mi nije dala mira, kao da mi je u glavi bilo vruće stalno. Nešto mi nije prijalo ovog puta. Nešto stalno pred kuvanjem i pred zagorevanjem. Evo danas, lep dan. Možda bude i pozitivan i miran. Plodan! – Što bi se reklo.

I počela škola. Kad se setim samo svog prvog dana škole, pa onda i sinovog. Kao da je juče bilo! Sećam se kako sam ga obukla, kako je bio smiren i nekako dostojanstven međ onom decom. I sećam se kako je, u redu otišao u učionicu sa drugovima i sa učiteljem. Svi onako mali i zbunjeni, a opet i tako veliki i ozbiljni. Pojima nemaju šta ih čeka. A mi, roditelji, ponosni, tužni, uplašeni. Naši andjelčići odoše u školu! Ustajanje, učenje, zadaci i obaveze. Koliko to sve utiče? Koliko je to sve potrebno? Da li su i suviše mali i nezreli? A možda su i prerasli? Kao da se sve malo promeni i pomeri u odnosu kada dete krene u školu. Ta takmičarska energija se upali- ili ne upali, ali odjednom moraju sebe dokazivati nekim nepoznatim ljudima, i učiti o nekim stvarima koja ih možda uopšte ne zanimaju. A sve moraju, i da crtaju, da trče, pišu i računaju. I tako naše nežne dušice polako uče da budu manje nežne, uče kako da se bore za sebe, uče kako je ocena nešto što ih karakteriše…

Šok je to, za decu i za roditelje, veika promena, nema više letovanja u septembru, nema više ostajanja kod tetke ili bake na par dana. Knjige i sveske zamenjuju gomile igračaka. I oni se pomalo uozbilje, porastu još malo…

A i dalje su naše maze i naše duše. Mali, otvoreni i preslatki!

Tako i meni počeo septembar. Prvi da sam sama, počinjem neke nove škole. Vidim u mislima neku staru decu.

Zahladnelo je.

Neka mi malo i srce ohladi. Kuvalo se dugo. Nek se ohladi malo.

Nek se odmori.

Volim vas.

ManGoo