Goca Mango

Ostavljenost

Nisam se nadala. Nisam pomišljala. Nikada nikoga ja nisam odbacila, uvek razumevala i volela. Davala i više nego što sam imala, trpela…

Verovatno sam bila uljuljkana u svoj svet, u smislu da je to- to, da nema tu mnogo promena više. Po neki novi prijatelj, neka nova knjiga ili grad koji upoznaš. I to je to!

NIsam bila srećna. Samo uspavana i potisnuta.

Onda se dese promene. Velike i ozbiljne. I sve to možeš da izdržiš. I sve možeš da očekuješ. I to je sve u redu. Redjaju se haosi! To kad krene ne pušta.

Ostavila sam ga. Ili je on mene ostavio? Još odavno. Ne znam, izgubili smo jedno drugo odavno. I to je prihvatljivo. Za mene. Zašto se ne završava na tome? Dokle ide sada ova promena? Ovaj haos? Kao domine, ne može se zaustaviti više ništa. Ne prija mi ovo. Ne svudja mi se. Ne mogu…

Mnogo pitanja. Jedno se javlja najviše. Deca! Zašto nisam pokušala još neki put? Zašto sam ostala na jednom? Jesam gubila bebe, i u poodmakloj trudnoći i tu se uplašila. Ne za sebe, već za moje čedo koje je bilo pored mene, kome sam trebala, zdrava i jaka, i fizički i psihički. Tako odoše godine, sva moja ljubav ( majke lavice) se slivala u jednu dušu i u jedno telo.

Tako ne primetimo mnogo toga, ne primetimo šta se dešava oko nas, samo se vodimo čistom ljubavlju i požrtvovanjem. Da postane čovek, da ne pati, da je zaštićen i siguran, uvek i zauvek.

Tako dodje i odrastanje, i polako počneš da shvataš da nije sve u majčinskoj ljubavi, da su to samo naši izbori. Da oni nisu od nas ništa tražili. Da je sve to bila naša dobra volja, naša potreba da brinemo o nekome. Tako to i treba, ali dotle dok to njima odgovara. Onda se sve zaboravi, kako i zašto su tu gde jesu, odakle im diploma, navike, kako su zdravi i kako se nose sa životom…

Ostadosmo moj pas i ja. Kao malu mrvu sam je donela jedne kišne novembarske večeri. I svima nam je dala samo ljubav. Tražeći samo malo pažnje po nekada. Uvek tu da se skloni ili da te značajno pogleda. Psi jesu naši najbolji prijatelji. Njihova duša je ogromna. Iskrena i nevina. Cojka moja tu sam zbog tebe danas. Ti me budiš, vodiš, hrabriš. I biću ovde dokle god si ti uz mene. Razumem svaki tvoj pogled, i znam da ni tebi nije lako. Zagledaš svakog visokog, mršavog i crnog mladića koji prodje. Tražiš ga, kao i ja. Samo što ja znam da se neće tako pojaviti, samo da nas vidi… a ti to ne znaš, i uvek posmatraš, i tražiš.

Nedostaju nam iste stvari, isti ljudi i ista mesta. Zato nikada neću dozvoliti da nedostajemo jedna drugoj. Ili bar da ja tebi nikad ne nedostajem, da sam uvek tu kad se okreneš i potražiš pogledom.

Neko ne razume, i ne mora, svako ima svoje prioritete. Moj smo nas dve.

Uvek i do kraja.

Volimo vas!

ManGoo

Čekanje

Da li isteknemo nekad? Pre isteka našeg vremena? Da li život iscuri iz nas i ostavi nas kao praznu školjku na obali, da nas po neki talas pomalo pomeri i okrene, pogura ne jednu ili drugu stranu… Ima li naša duša rok trajanja? Pa kad istekne ostane samo telo, prazno, tupo,napušteno.

Da li možemo telu dodati još malo života? Posle nekih trenutaka, kad sve isciri iz nas, kada vidite sebe kao stranca, kada ne znate ko ste bili do sada, a još manje znate ko ste sada. Dileme su tu stalno… I uvek ću se pitati… iako sam sigurna da sam dobro uradila, jedino dobro za sebe sam uradila. Pa makar mi bilo lošije. A ne sme biti lošije, proći će i biće dobro opet. Mnogo bolje nego što je ikada bilo.

Žalim za nekim stvarima, stvarima koje su prošle, a koje nisam dovoljno doživela, nisam ih dovoljno puta ponovila, zacrtala u sećanje. Dok je dete malo, nikad nismo dovoljno uz njega, uvek će nam nedostajati nepospavane noći ili dugi zagrljaji. Razgovori, učenje reči, prvo probanje banane ili šargarepe, prvo odvajanje u vrtiću, prvi dan škole. Ništa to nije patetika, sve je to život koji teče, kako god se mi osećali, hoćeš-nećeš-moraš.

Neke se situacije urežu, i vračam ih često, i želim da sam opet tamo, i da se još malo pomazimo, da se još malo mirišemo i osećamo i gledamo.

Nedostaješ,

stalno,

ja nisam ista bez tebe, ja nisam ja, ja više nisam niko. Ja sam prazna.

Kako se dese te stvari? Te promene? Kako i da li da pokušavam dalje? Nema više svrhe, nema volje, nade… Udahnem ujutru i ne dišem više. Ne umem, ne mogu, nemam zašto…

Telo ne osećam, samo emociju, i to više i nije tuga, ni bol, ni očaj, to je praznina. I ne znam zašto. Ne shvatam. Zašto mora ovako? Zašto sam tako sama? Hoću li ikada više osetiti nešto drugo? Hoću li ga zagrliti, poljubiti, pomirisati? Čuti njegov smeh? Čuti glas, osetiti disanje?

Preteško je… možda mu je lepše bez mene? Da to znam bila bi mirnija, možda bi prihvatila. Znam da nije, znam da me voli i da mu nedostajem, samo me je malo zaboravio.

Setiće se.

Ja čekam, prazna, da me njegov pogled i prisustvo napune.

Jednog dana, brzo.

Koliko dati?

Puno je danas savetnika! Za sve i svašta. Evo i ja sam ovde neki savetnik, kroz svoje priče indirektno savetujem. Ima tu odličnih savetnika, ozbiljnih i iskusnih, onih koji stvarno razumeju malo više i koji su spremni da svoja iskustva podele. Ima i onih drugih, koji misle da je ono što su doživeli i preživeli dovoljno da daju savete, a malo su doživeli. Popularno je to sad, koučevi raznorazni, edukatori…

Verujem da od svakoga može nešto da se dobije. Da svako ima neku priču koja može pomoći drugome. I dokle god taj neko govori iz srca i stvarno želi da pomogne to je dobro, i može pomoći. Koliko, to je pitanje, ali samo iskustvo nečije slično našem pomaže.

Tako ja nailazim ovih dana na neke savete, pa se pitam…

S jedne strane, pišući ovako nešto shvatam da moram – čitaj želim, biti iskrena. Želim da pričam potpuno otvoreno o svemu što mene okupira i inspiriše. Delim svoje emocije, misli, situacije… Ako nisam iskrena onda ovo ne bih ni radila. A oduvek sam pokušavala da pišem. Kao devojčica, u nekom četvrtom,petom razredu sam pokušavala da pišem. Bila je to neka ljubavna priča, i bajka i triler. Kao na rodjenju su razdvojili sve sestre, pa su one odrasle ne znajući jedna za drugu, i u jednu se zajubio jedan mladić, a morali su se rastati, pa on na drugom kraju sveta sretne ovu drugu sestru koja je ista kao njegova draga… Ma sapunica prava! Ali ta želja je ostala, želja za pisanjem. Pisala sam i neke priče, o nekim dogadjajima u životu, nešto kao dnevnici. Ali nije me to nekako držalo.

Od skoro sam se ohrabrila i pokušavam da svoje misli i osećanja prenesem ovako. Bez dubine i iskrene i otvorene priče ništa ne bih postigla. Ne postižem ni ovako, ali ima vremena!

Onda naidjem na savete koji kažu da treba čuvati svoje ideje, da ne treba govoriti o svojim namerama i težnjama. I onda se zapitam ko je ovde lud?

Ja sam otvorena. Ponekad mislim i previše. Sve što mi se desi ja moram da podelim. Tako mi je lakše da sagledam sebe, situaciju i na kraju i da pronadjem rešenje. Uvek je bilo tako! Verovatno sam puno puta i pogrešila i svoje probleme i sumnje podelila sa onima s kojima nisam trebala, ali neka, nisam se nikad pokajala. To sam ja! Sve što imam ja ću da ti kažem, ako me pitaš, i ako smo u toj situaciji. Naravno, tu sam da saslušam i ja, uvek i svakog, znam koliko znači kad imaš nekoga da te sasluša.

Zašto onda nešto ćutati? Možda je i to nekad dobro. Da ne „urekneš“. Hm, svašta sam ja onda „urekla“ u životu… možda. A možda to i nema nikakve veze!

Svakako nastavljam sa svojom iskrenošću. U ovom obliku. Sada mi je mnogo lakše. Na žalost, ali nemam više nikakvu zadršku. Sve mogu i sve želim da podelim. Pa će se pokazati da li je to bilo dobro. I neke tudje priče ću pričati, kao da su moje. I nadaću se da će nekome pomoći moje iskustvo i moji doživljaji. Da će nekome sve to biti zanimljivo.

Voli vas

ManGoo

Još se plašim

Kad smo u braku imamo zaštitu. I nekako smo sigurne da je naš muž i naš zaštitnik ako zatreba. Da je tu kad je neka frka, ako nam se neko zameri da reši konflikt, da nas uteši kad smo u nekom haosu ili tužni. Tako bi trebalo da bude. I to je ok. Uz mnogo drugih osobina važno je i da možemo da se oslonimo na njih kad ne ide sve po planu. Da znaju kada da ulete i reše problem. I to su muškarci. Oni pravi. Čuvaju i psihu svoje izabranice i fizički je čuvaju. I, jednostavno, tu su da reše problem.

E sad, znamo da to baš u životu i nije tako. Pored žena koje traže jednakost po svaku cenu možda se i ta njihova muškost pomalo izgubila. Nema tu neke zaštite. Da kad te neko skoro fizički napadne pa je malo bezveze da ne reaguješ, ali ono na svakodnevnom nivou- da se zena malo sačuva, da se malo pripazi, toga nema! Bar ga nije bilo u mom braku. A koliko čujem tako je u većini veza danas.

Šta se to desilo? Zašto su prestali da nas štite? Kada su postali nešto drugo, nešto manje od muškarca? I ko je za to kriv?

Možda njihove majke? Ili sestre ili babe? Ako su ih tretirali kao prinčeve i sve njima povladjivali i sve njima ugadjali. Tako se napravi mlak muškarac. Jak na rečima a slab na delu. Takav je bio moj muškarac.

A zašto se plašim? Još uvek se plašim da ovo objavim onako baš javno. Iako su to moje lične priče, ima tu i tog zajedničkog, pa se i dalje plašim.

Kakvi su vaši muškarci? Ako su tu za vas, ako vas paze i brinu, čuvajte ih, pravi su.

Ako nisu… razmislite šta vam treba. Možda vam baš takav partner treba? Ili ne?

Učite sinove da brinu. Da osećaju i tudje potrebe, da štite svoje drugaruce i devojke. Ne samo od nasilnika, već i od surove svakodnevnice.

A ja ću se već nekako snaći!

Voli vas

ManGoo

U izbeglištvu

Od jednog lepog, normalnog i mirnog života otišla sam u sasvim drugu stranu. Nije stvar u malim promenama, posao ili grad. Promene me odneše u drugi život.

Prvo je došla operacija. Trebala je odavno da se desi, a ja kao da sam nešto čekala. Život relativno miran i opušten. Dete odraslo i odselilo se, ostadosmo muž i ja sa psom sami kao nikad do tad. Bilo je teško to preživeti, preživeti taj odlazak. Srce se cepa, noćima plačeš, gubiš svaki smisao svog postojanja… a sa drugima si kao ok je sve, ma tako i treba, pa kako je on divan i samostalan, pa divno je što se osamostalio, pa to je danas tako retko… bla, bla, bla…

Šta je tu divno? Divno što svrha i smisao tvog života više ne želi to da bude, više ga to ne interesuje. A tebe ko pita, tako ide i tako će biti. Pomiriš se, prihvatiš i ideš dalje. Čekaš poziv, retko vidjaš, i tako… navikneš se polako. Žao mi je što nemam više dece. U to vreme mi je baš bilo žao. I biće mi žao do kraja života.

E onda se malo više okreneš sebi. Počneš malo da čeprkaš po svojim mislima, željama, nadama koje su se negde uz put izgubile. I dobro, prolaze dani i jeste sve lakše, opusti se čovek, pa tako se malo smiri život. I naučiš malo da gledaš sebe, da ugadjaš sebi. Malo, kupiš voće koje samo ti voliš, ili u pekari samo tvoje omilene kiflice. Ne kuvaš, ne peglaš, ne ribaš kupatilo baš svake nedelje…

Opustiš se i pomalo počneš da se odmaraš u svom životu. I bude lepo. Ne treba ti mnogo, par ljudi oko tebe, malo posla koji voliš… i to je to.

Sad se vraćam na priču s početka! Operacija. To je jedino što me je držalo u tom nekom oprezu, i kad sam to rešila, kao da se sve drugo rešilo.

Da, rešilo se sve ostalo što je godinama tinjalo i što se guralo pod tepih. Nerazumevanje, različiti pogledi na svet, sve neizrečeno i izrečeno, sve što tišti i davi. Izašlo je sve. U jednom trenu. Jedne večeri. I ceo život se preokrenuo. Da li je trebalo tako? Da, sigurno je trebalo. Da se nije desilo desile bi se još neke operacije, verovatno mnogo ozbiljnije. Desile bi se možda još ružnije stvari. I tako ja ostadoh sama. U ljudskom smislu sama. Sa psom. I kad se takve stvari dese desi se još toliko strašnih stvari koje ne bi ni pomislila da mogu da se dese. Izdaju te oni s kojima misliš da si najbliži, ne zovu, ne pitaju kako si, imaš li šta ti treba. Ne, sve se zaboravi.

Dobro, prvo šok pa onda ajmo dalje. Sad sam bar mirna! Više me ništa ne može iznenaditi. Ništa! I niko.

Morala sam i da se fizički sklonim. Da bi se spasla, da bi bar neku noć prespavala u miru. Da bi psa sklonila od stepenica. Da sam samo znala, pre dvanaest godina, kad sam birala stan, da će te stepenice maltene doći glave mojoj mezimici.

No, nas dve, danas, imamo divne prijatelje koji su nas primili. Otvorili svoju kuću za nas. I bićemo im večno zahvalne!

Ova moja situacija me osvestila malo više u smislu razumevanja ozbiljnog izbeglištva. Ja sam doživela sitnicu u odnosu na prave izbeglice. Ali suština je ista. Moraš- primoran si da odeš iz svoje kuće, grada, države. Ideš i ne znaš gde ćeš završiti. I najgore od svega je da te niko ne želi. To je najteže. To je ponižavajuće i degradirajuće. Užasno je ne pružiti pomoć tim ljudima. Strašno je! Nepojmljivo. Sada to duboko osećam. Ja sam imala sreće, i ni u kom slučaju se ne uporedjujem sa izbeglicama, ja nisam ni blizu, ali me je dotakla neka lična tragdija koja me je na neki način njima približila. Surovost je najstrašnija kad nemaš gde.

Niko ne razmišlja tako! Ali nama je svima lako. Posle bilo čega što nam se desi mi odemo kući. Sednemo u svoju stolicu i legnemo u svoj krevet. Istušitamo se u svom kupatilu i obrišemo svojim peškirom. Popijemo vodu iz svoje čaše…

Samo na trenutak zamislite da to nemate.

Stašno je, jel da?

Zato, budimo ljudi, prihvatimo, pomozimo.

Ja od danas i ubuduće volim jednu pravu, iskrenu, otvorenu i divnu ženu. Pravog prijatelja i pravog čoveka. Ima me za ceo život. Niko mi toliko učinio nije, a ona nije toga ni svesna. U tome je njena veličina.

ManGoo

Još promena

Kad krene ne zaustavlja se. Malo popusti par dana pa onda udari opet. Lupa i steže, guši i pritiska. Hoće li se nekad završiti?

Mislim da znam ponešto o životu, o problemima, o tome kako sebe osloboditi, pokrenuti. Kako verovati u sebe. Do skoro sam bila potpuno sigurna da je kontrola u mojim rukama, da sam poštena i otvorena, pomažem i prihvatam i mislim da se meni ne mogu desiti nikakve preterano strašne stvari. Naravno, kad se tako uljuškaš, pa se malo i opustiš samo te dočeka iza ćoška. I to takav haos koji nisam ni u najludjim snovima mogla da predpostavim. Ali ok, teško je ali se borim, dan po dan, ne može drugačije. Tako i dodje po neki divan dan, pa onda nekoliko težih.

Tako i dodjoh do nekih zaključaka… Kada se ti malo promeniš, i sve oko tebe se promeni! Toliko je istinita ona, od Gandija ja mislim: “ Budi promena koju želiš da vidiš u svetu.“ – bilo kakva naša promena donosi toliko promena u svetu oko nas! I lepa i manje lepa. Čak više ova druga. Osetimo lošu energiju, čujemo loše priče o nama, ljudi su nama razočarani i ne veruju više u nas. Tako tipično! Ne dajte se poremetiti! Naravno da će biti promena, to i želimo kad se pokrenemo i promenimo sebe. I onda se te promene dešavaju oko nas. Niko nije rekao da će to biti samo lepe promene. Biće tu svega i svačega! Najbliži će vam okrenuti ledja, a verovatno neki koje ste površno poznavali mogu da vam pomognu i da vas razumeju bolje od bilo koga! To su te promene. Odlaze ljudi koji nisu za nas, a dolaze nam novi.

Teško je kada neko ne veruje u vas, pa makar to bio neko koga ste i ostavili zbog toga što se nije ni malo promenio. I kad taj neko kaže: “ Mnogo si se promenila!“ i misli da me time vredja, ja u sebi kažem. Divno! To mi je cilj! Hvala bogu da sam se promenila, da nisam još bih živela u mraku!

Moj cilj jeste promena, naravno da sam drugačija posle ovoliko godina, pa nisam retard da ostanem ceo život na istom nivou! Hvala njemu što mi je pomogao, bez njega ne bih imala tolika iskušenja, bez njega se ne bi toliko promenila. Sad sam bolja osoba, i sada stavljam sebe na prvo mesto. I tu sam za sve nove izazove, spremna, sa osmehom bacam se u svet.

Promene su dobre. I najmanja promena je blagotvorna. Promenite pijacu ili prodavnicu, idite drugim putem do posla, šta god… i zaljubićete se u neko drugo drvo ili dvorište, popićete lepšu ili drugačiju kafu…

A velike promene? Pa, one donose najviše. I uzmu dosta. Ali, tako znamo da smo živi, da kontrolišemo svoj život bar malo. I, kad oluje prodju, i kad vreme prodje bićete ponosne na sebe.

Voli vas

ManGoo

Ko sam ja?

Tokom života svi imamo neke uloge. Uloge koje nas definišu, koje nas guraju napred, koje nam pomažu. Tražimo te uloge dok smo mladji, pa smo i dete, i sestra i drug i učenik. Svaka faza života nam donosi drugačiju ulogu. Dok ne odrastemo i dok se ne pronadjemo. Ili bar mislimo da smo se pronašli…

Ja sam bila prvo unuka. To je prvo čega se sećam. Ljubavi dede i babe, i svoje uloge u tom svetu. Pametna, dobra, najdraža… Čuvana i pažena, ispunjavale su se želje, niko nije smeo da me dira!

Zatim, sestra. Starija sestra. Kako sam obožavala svog mladjeg brata! Pored njega sam i naučila puno o toj bezrezervnoj ljubavi, kad voliš eto tako, bez razumevanja, ali iskreno i duboko.

Nakon toga, pa, drugarica verovatno. Osnovna škola nas uči prijateljstvu. Tada upoznajemo vršnjake i tada stupamo i u dublje odnose sa osobama koje nisu naša primarna porodica. Najbolje drugarice! Prve tajne, prve simpatije…

Ljubavi? Prve zaljubljenosti. Još ne znamo šta to sve znači. Mislim da sam ja prerano ušla u ozbiljnu vezu, ali ne kajem se, iako je veza na kraju propala, stvorila je jedno bivno biće. Od rodjenja tog divnog bića ja sam majka. I ceo svoj dalji život, do danas, ja imam ulogu majke. I volim tu ulogu. Jeste to moj poriv i poziv. U dubini sebe osećam tu nit koja me povezuje sa ljudima na majčinski način. Bila sam majka ( i dalje sam) svome sinu, i svim ne rodjenim dušama koje su začele život u meni. Bila sam majka i mom suprigu. A nisam trebala, ali je njemu to i te kako odgovaralo, i nije mi dao da izadjem iz te uloge… Bila sam majka i negovoj majci, i svima kome je trebalo.

Šta sam sad? Sad sam definitivno pomalo zbunjena. Ne znam gde sam. Moje čedo me ne želi. Odgurnulo me je kao majku. Ne znam kako je i zašto došlo do toga, ali došlo je. Možda treba da promenim ulogu? Moram da je promenim, ili bar prilagodim. Na sreću, radim posao u kome je moje majčinstvo jako važno, ja sam stvarno taj tip. I volim to. Ali kako se sad malo prebaciti na nešto drugo? Nikad nisam bila sama, nikad nisam bila odbačena, nikad izbačena iz nekog kruga ljudi. A sada jesam. Sama i odbačena. I ko sam sada?

Vraćam se po malo ulozi sestre, pa tetke… prijateljice uvek. A teško je. Jako. Hvatam sebe da se nesveno ponašam majčinski, bez razmišljanja, instiktivno. No, nije to strašno, mislim.

Uvek ću biti majka. To se ne prestaje nikad. I tako i treba. A biću poznata, bogata i slavna. Tako sam odlučila. I nikad to neće biti ispred mog majčinstva. Možda mi baš majčinstvo pomogne u svemu tome.

Tako, čitajte, delite i zavolite moje tekstove. A ja cu vama pisati najiskrenije i najotvorenije o svemu. Kao majka.

Volim Vas!

ManGoo

Još jedan dan, još jedna godina.

Kada prestanemo da brojimo godine? Kada taj broj godina počne da se razilazi sa našim osećajem?

Mislim da sam do tridesete sve to pratila, osećala se u skladu sa godinama. I tu sam stala. i ostala. Kako se sve ove ostale godine desiše ja ne znam. Samo se slažu i rastu, bez ikakvog razloga, i bez ikakvog osećaja.

Ovaj moj rodjeni dan je bio dosta drugačiji od ostalih. pre svega, više nisam u braku. Do sada se to odprilike održavalo … evo ja se ne sećam! On bi kupio neku hranu, naravno neki poklon i tako… Često sam i bila na moru za vreme rodjendana pa se tamo odlazilo na večeru. Ove godine… nekako opušteno. Ništa isplanirano, ništa se nije moralo. Iznenadila me moja draga drugarica i pozvala me na ručak, tako smo uživane kod nje u dvorištu, popile flašu šampanjca i slušale lepu muziku. puno ljudi mi je čestitalo i poslalo poruke, ( nek je živ nama fejsbuk!). Sve u svemu, jedan lep dan koji se lepo i završio, posetom koju nisam ni očekivala, a koja se ipak desila. I to je ok.

Medjutim… moje čedo se nije ohrabrilo da mi čestita rodjendan. Šta se tu dešava ja i dalje ne znam. Patim, borim se, trudim se… stvarno se trudim…

Kako se takve stvari dese? Kako se dodje do toga tvoje sve na svetu prestane da oseća bilo šta prema tebi. Naravno da mora nešto da oseća, ali se deklariše kao da ne oseća ništa. I tako se ja, ostala u svojim tridesetim, kad je on imao desetak suočavam sa ličnom tragedijom, sa neuspehom.

Nadju se onda razni tekstovi, i shvatam ja da to, na žalost uopšte nije retkost. Da je čest slučaj da se deca, pogotovo sinovi u jednom trenutku okrenu od majke. I nije to ništa jasno. Kao, kad se zaljube prebace pažnju na devojku, ili posao ili tako nešto. Ma nije valjda! Pa kako mi nismo ceo život svoju pažnju na nekog drugog ili nešto drugo prebacili? Nego smo zapostavljale i muža, i svoje roditelje, i sebe zarad njih .Razumem ja i ljubav i sve, ali malo poštovanja molim!

I sve sam ja to po osećaju i pravilu gajila. Nikad udarila, uvek razgovarala. Sve u svemu, i bio je divno dete i izrastao u divnog mladog čoveka. i šta se tu desilo? Ona? Ne znam… ne želim tako da razmišljam. Divna je i nežna i obožava moje dete! Kako da tako nešto i pomislim. A šta je to u pitanju? Ne znam. Nadam se da ću jednog dana saznati, i da ću moći da vidim i poljubim moje sve na svetu. Samo da ne prodje previše vremena, da se ne nanižu prebrzo.

Ja sam rešila da mi od skoro ide sve na bolje! I tako se ponašam, i tako živim i razmišljam.

Svako ima brigu, muku, problem…

I svi se trude da to prevaziđu i reše. Tako i ja. Ne gubim nadu. Znam da sam ispravna, znam da nisam ništa uradila. Postojim, i treba mi moje dete. Zar je to previše? Treba mi da mi čestita rodjendan.

Sve i svemu, jedan podnošljiv dan.

I prodje još jedna godina.

Moja.

Volim Vas

Man Goo

Godišnjice

Obeležavamo svakakve godišnjice. I one lepe i one manje lepe. Pamtimo dogadjaje iz prošlosti i obeležavamo, svake godine! Zašto? Da li nam nedostaje taj trenutak iz prošlosti? Taj osećaj? U redu je za lepe stvari, rodjendani, godišnice razne… A šta je sa pomenima? Setimo se tih ljudi koji više nisu sa nama, setimo se kakvi smo bili sa njima i u njihovom prisustvu.

Ima i drugačijih godišnjica. Pamtimo kada smo se operisali, prestali da pušimo ili nešto slično.

Ja svoj rodjendan povezujem sa mnogim drugim stvarima. Jeste, tada sam se rodila, ali nije to moj uspeh, već uspeh mojih roditelja, i mame pogotovo. To se desilo uz moju malu pomoć. A ja sada to rodjenje gledam malo drugačije. I trudim se da nešto u mom životu poboljšam kada stigne.

Prva velika promena je bila kada sam rešila da promenim posao. Leto, oko mog rodjendana, i ja na prekretnici. Sad kad se setim, nije bilo uopšte teško. Iako sam u to vreme već punih dvanaest godina imala štampariju, i ceo svoj- kako se kaže radni vek provela u štampariji. Došlo je vreme kada sam se zasitila, premorila i shvatila da to nije nešto što me baš ispunjava, A ima tu puno lepih stvari! Razgovori sa mušterijama su uvek bili zanimlivi. A štampa- uvek nešto novo i drugačije. I dorada, miris papira, miris boje… Volela sam osećaj papira pod rukama. I slušao me je papir, savijao se, prilagodjavao. I divno je bilo pratiti taj put od velike, čiste hartije do finalnog proizvoda, knjige, plakata, flajera…

To je bila značajna godina, moj sin jedinac napunio osamnaest, a ja počela da se bavim nekim potpuno drugim stvarima…

Tako sam, to leto prestala da pušim. Nije bilo tako teško. Nikada do tada nisam pokušavala da prestanem. Nije mi smetalo, navika je čudo! Medjutim, tada, čujem za knjigu koja pomaže u ostavljanju cigareta. Kupim, pročitam i gotovo!

Onda je u naš život ušla Bella. Onako malešna, blentava ali puna ljubavi! Izabrala je ona mene, jedne kišne novembarske večeri u Beogradu, kod Londona. To je bilo sudjeno, niko to nije planirao, niti razmišljao o tako nečem, jednostavno se neke stvari dogode. Trebala je da dodje u moj život i došla je. Da me izleči, voli, izvlači iz kuće svaki dan…

Prvo njeno leto, njen prvi avgust i moja odluka. Neću više jesti meso. Moja ljubav prema njoj, i prema svim ostalim životinjama me je samo pogodila jedan dan i to je bilo to! Neke stvari nisu teške. Jednostavno dodju, dovoljno je da ih prihvatiš, kakve god da su, ako je osećaj u vama pozitivan i lep to je to! Ne mora se uvek mnogo analizirati, kalkulisati, meriti… Kad život pruži ti uzmi!

Tako ja svoje rodjendane osvežavam nekim novim i lepim stvarima samo za sebe. Pojavi se uvek nešto što mogu da pretvorim u neku lepu promenu.

Evo ga još jedan avgust, Još dan- dva do godišnjica. Šta će se novo pokrenuti ne znam. Bilo je puno promena u ovoj godini, ne lepih i ne prijatnih. A opet, preživi se i ide se dalje.

Biće promena, divnih!

Ne sumnjam!

Volim vas!

Mangoo

Pronalaženje sebe

Mislimo da smo svoji, mislimo da imamo svu slobodu da izaberemo, odbijemo ili prihvatimo. Naravno, mislim uglavnom na žene, u dužim vezama, sa decom…

Skoro sam shvatila da je to daleko od istine, ne kod svakoga, i ne uvek, ali… Ne primeti se to, živiš i ne osetiš kako se polako počneš utapati u tudje kalupe. Dete voli da ide tamo, i ti ideš tamo, muž ne voli avion, ok, idemo kolima, ukućani vole beli hleb, ok, jedem i ja … i tako, malo po malo, i ne primetimo, utopimo se i izgubimo svoj lični identitet. Lakše nam je da se uklopimo i prilagodimo, nema svadje, nema kenjkanja ni ubedjivanja.

I dodjemo tako do te tačke kada više neznamo gde je naša želja a gde tudja.

Ja sam to shvatila kad sam ostala sama. Svesna sam ja bila dosta stvari. A i zašto bi se meni ugadjalo? Nema veze, samo da je njima ok, i da se ne svadjamo i ne raspravljamo. Sve može! Čak sam pristajala da odemo za moj rodjendan u tipičnu kafanu sa puno vrsti mesa- ja sam vegan. I to mi je kao bilo ok. Ja sam naučila da se prilagodjavam, ne smeta meni meso u tanjiru pored, ja ću neku salatu, pa moj je rodjendan, neka njemu bude lepo…. grrrrrrr…..

Idemo negde? Samo ako se njemu ide, pa glupo je da ja idem sama, baš bezveze…

Moj rodjendan ( ah ti rodjendani) i moj pokušaj da sa drugaricama odem na bazen. Ha! Tragedija u tri čina, kako to bez nega? Kako da on nije u društvu mojih drugarica u kupaćim kostimima? Kao sultan! Pa to je sve ok, pa sve one njega baš vole! Kako to bez njega? Umalo ne poginusmo zbog te moje brzoplete ideje. Ne može! Ne to! Ne ono!… do besvesti. I tako sam prestala da se uopšte javljam, da uopšte komentarišem. Ma sve može i sve je ok!

Samo me ne diraj!

Nije ok!

Nije bilo i neće nikada ni biti. Od kako sam sama počinjem da otkrivam sebe. Ponovo, polako. I da vam kažem, svidja mi se to što se pojavljuje. Kakvu kafu volim, kako i šta da jedem, s kim da se vidjam… nekako se osećam oslobodjeno. Jesam još uvek nesigurna, i često nešto trčim kući, a nema potrebe. I onda, nateram sebe da se prošetam. Da pogledam kuće, ulice, da udjem u muzej! Nateram se da se vratim sebi, da se upoznamo opet, ona i ja. Toliko smo dugo zajedno, ceo život, a ne poznajemo se dovoljno. Tako nešto i dodatno plaši. Samoća plaši. Nikada u životu nisam bila sama- fizički. Psihički sam odavno u vezi sama. Ali opet, kad je tu neko, pa makar da se posvadjas . Kako stari kažu : “ Da imaš bar nekog da se posvadjaš, da nisi sam.“ I ne znam uvek šta je tu bolje. Da se uklapaš, ćutiš da bi imala „nekoga“ ili da se baciš pa šta ti bog da!

Ja sam se bacila! I još uvek letim. Nisam se još dočekala, ali polako, sve je to proces koji mora da prodje. Pa ja sam ove sezone pojela najviše jagoda u svom životu! Da se razumemo, nije meni niko branio da jedem jagode već sam ja sama sebe sputavala i kupovala nešto drugo, za nekog drugog. Tako mi i prodjoše godine, zaboravih ja na sebe, ostavih ja samu sebe negde zatrpanu u ormaru. Pomalo zbunjenu, uplašenu, tužnu?

Sad se polako pronalazim, opet, kao drugi pubertet. Kako ja volim i kako meni odgovara. I sve više sam svoja, i sve više verujem u sebe.

Pronadjite se. Oslobodite se! Ne morate nikoga da uskratite da biste sebe zadovoljili! A i ako ih malo i uskratite… ako vas vole neće im smetati. Prihvatite sebe. Onako do kraja, sa svim manama i vrlinama. I počnite odatle. Da živite svoj a ne tuđ život.

Volim vas!

ManGoo