Kaže meni moja mentorka: samo piši, nista ne očekuj, stvaraj svoj stil i čitaoci će doći. I tako ja već možda celih mesec dana pišem. I ide to, nekad mislim da neću imati temu, nekad nemam vremena, nekad sam u takvom daunu da me plaši šta bi iz mene izašlo. Ali- pišem. I dosta mi je lakše sada nego u početku, praksa je čudo!
Sta je bolje?
Biti okružen relativno jednakim i istim ljudima ceo život, živeti bez mnogo uzbudjenja, ušuškan u svom balonu. Siguran i pomalo anesteziran? Bez prevelikih očekivanja ali i nadanja, prividno sigurno, opušteno, bezbrižno. Znate na sta mislim? Nije ni takav život bajka, i tu ima svega i svačega, ali se sve završava na kratkom nesporazumu ili maloj svadji. Danas u mom dragom kafiću ne namerno čuh žalopojku jednog čoveka, priča on drugu svome, verovatno ne oženjenom kako je to teško u braku i sa malim detetom. I kako je on zamolio nju- svoju ženu, majku tog svog deteta da ga pusti da se odmori u subotu zato sto je jako umoran, a ona, dok je napolju sa bebom, zove i kaže mu da usisa kuću. Dobro… mislim se ja, pa to je skroz ok, ona napolju s detetom, on da usisa… Ali ne lezi vraže! Kaže on kao njoj, pa ja ne mogu, ja sam umoran, pa bacio sam djubre danas- nekoliko kesa, pa ja bi da se odmorim. I tako se priča nastavlja, ja sam mačo i ja kad moram da se odmorim ja moram. Ali ipak,- kaže on, evo usisaću ali budi napolju sa bebom do tri, da ja sve završim. I krene on mučenik da usisava, mogu da ga zamislim! I krpa je tu za prašinu, razmahao se on kad, zamisli… eto žene i bebe sat vremena pre nego što im je rečeno da se vrate kući! I tu on, naravno, kao i svaki muškarac koji radi nešto u kući sem zamene sijalica ( moj ni to nije radio) ,poludi, pa sta si sad došla, pa tu je sad prašina… kao da u najmanju ruku hobluje parket ili šmirgla zidove. Žena se, kaže on pravda, te beba se unervozila, te vrućina je. Popusti on onda i otera ih u sobu, i onda , je li, tako potrešen, brišući prašinu oko neke vaze zakači i obori vazu… i razbije se vaza i cveće i voda, a to sve bilo iznad televizora, pa to tako pade po televizoru, ma krugovi pakla! I tada, on, kaže poludi, pa ženi ovo, pa ženi ono, pa rekao joj je da je umoran a ona ne razume, pa vidi sad ovo, pa vidi ono. Ona kao smiruje situaciju, pa nije ona mislila, pa dobro je sve… pusto žensko…
I odslušah ja tu žalopojku. Bilo je tu još nekih situacija kao. Slušalac vidim zbunjen malo, ne razume baš šta ovaj govori i kakav je tu baš problem nastao, ćuti i ubaci ono kurtoazno – aha.
E sad, šta je sve tu mene navelo na razmišljanje. Taj otac porodice, očigledno razmaženo i samoživo stvorenje ni jednom svoje dete nije imenovao, stalno je ponavljao- beba. Da li je to normalno? Ima li on ikakvu vezu sa svojom bebom i da li će je ikada razviti? Iskreno se nadam. Zatim kako će se ta žena izboriti sa njim? Ja sam, iskreno, da bih izbegla napade i besnilo sve radila sama. Znam to je nenormalno, ali moj brak baš i nije bio normalan – a možda i jeste kad čujem ovakve priče? Moj muž bi , ako bi bio zamoljen da uradi nešto u kući od toga pravio takvu dramu i štetu da sam ja vremenom sve preuzela. Ni djubre bacao nije! Baš njemu pukne kesa ispred vrata i onda ja to moram da kupim – veća dara nego mera! Ili, da skuva kafu- sve iskipi. Da ne daj bože opere tanjir ili čašu? Odmah mogu da se pozdravim sa tim. I tako, posle nekog vremena, naučiš da moraš sve sama, i on se lepo sa svojim manipulacijama izvukao. I znam ja sve to, i vidim da tako radi i na poslu, i sa prijateljima, takav je, ne zna za bolje. Ali, hvala bogu ja znam.
E sad ono moje pitanje. Šta je bolje? Jedna strana života da sam ostala tu, i dalje sve ja radila, ne samo u kući, i pravila se da je to ok, da on stvarno to eto ne ume, i da je ok da sve tako ja završavam. Ili, otvoriti oči. E kad ih otvoriš onda ćuti i trpi. Onda izadje sve, ono najniže, ono najteže. I teško ti je jako, i zbunjena si, i ne znaš da li se to tebi dešava, kao da si u zoni sumraka. I boli. Boli jako. I kad misliš da ne može teže da bude, eto ga- samo se sruči na tebe nešto još teže! I tako to traje, i otkrivas sebe i koliko si jaka, i otkrivaš druge i koliko su slabi.
Pa nekad budem malo ponosna na sebe, i kažem sebi: “ Uspela si!“
Nekad kažeš sebi. “ Nije ovo vredno, zašto nisam ostala?“
Ali nazad nema. I nikad više neće biti kao pre! Nikada! I ne treba da bude. Biće lakše, biće iskrenije i čistije. Pa makar ostala sama ceo život. Iskrena i slobodna. Sa otvorenim očima.
Volim Vas!
ManGoo
Goca Mango 