Goca Mango

Napuštanje gnezda

Sve se vrti oko dece! Dok ih nema- kad će? Kad su mala obuzmu nas, i dane i noći i sve što radimo i planiramo je usmereno na njih. Da su zdravi, zadovoljni, srećni… I tako dodje i škola, i pubertet i prve ljubavi, i samostalnost… I volimo kad postanu samostalni! Ponosni smo i na njih i na sebe. Sami odu na letovanje, imaju svoj svet, zaradjuju po malo, ozbiljno uče i studiraju. Znaju da ispeglaju svoju košulju, da spreme hranu za put devojci koja je vegan…

Sve je to tako kako treba da bude. I znaju da se spakuju, i da uključe rernu. Ponosna majka u sebi zadovoljna. Misli kako je uspela, kako je odgajila jedno dobro biće, odgovorno i ozbiljno. Pa ko ne bi bio ponosan? I na sebe i na svoje dete.

Dodje onda dan kada to dete odluči da ode. Želi svoju kuću, – kao da ova u kojoj je odraslo nije njegova? Želi svoje račune koje će da plaća, svoju veš mašinu, ne više onu koja ga je prala celoga života. I ode, majka kao , sve je ok, tako treba da bude, odrastao, samostalan, radi, sve ide kako treba svojim tokom. Hm! A zašto unutra, u duši bude tako teško? Kao da je neko izvadio moje srce i negde ga sakrio… stavio ga na led… i ti čekaš da ti se vrati. Ne znaš gde je, ne znaš ko ga je uzeo, ne znaš hoćeš li ga ikada dobiti nazad. Tako živiš bez srca, kao dobro si, a nisi. U kući sve prazno. Prazna soba, tiha, nikog da „pospremi“ pa kupatilu ili kuhinji. Nikoga da budiš ujutru, da kupiš burek s mesom za doručak. Da požuriš kući da spremiš ručak. Da nasečeš voće i odneseš u sobu zato sto drugacije ne bi pojeo malo voća. I nema nikoga da proseta psa popodne, ni da baci smeće, ni da peva dok se tušira. Nikoga da izleti iz sobe i nešto objavi, sav uzbudjen i srećan.

Znam da sam bila u šoku kako niko ne priča o tome! Sve neke velike prekretnice u životu se objašnjavaju, vencanje, posao, dete, razvod… a ovo, tu i tamo se provuče kao taj simbol praznog gnezda i to je to. Niko da ti kaže šta da očekuješ, kako da se nosiš sa time. A strasno je! Možda ne svima podjednako, verovatno je lakše kad se ima više dece, pa uvek je neko u kući, ali kad imaš jedno kao da te grom pogodio. Znam da sam danima plakala, da niko ne vidi, mirisala njegovu posteljinu, provodila dane u njegovoj sobi. Teško je bilo da sklonim posteljinu, da sklonim jastuk… pa kako… on više neće tu spavati? Nikada.

Naravno, prolaze onda dani, i nalaziš opet neku svoju rutinu, nalaziš po malo zadovoljstva u nekim svakodnevnim stvarima. Trudiš se da dišeš i da radiš. I po nekad te opet udari, pa se povučeš opet, pa malo opet patiš u sebi.

Grlite i volite svoju decu! Stalno i mnogo! Uvek! Nikada neće biti previše zagrljaja i poljubaca, mogu samo da jednoga dana zafale.

Voli Vas

ManGoo

Društveno biće

Koliko je to specifično, koliko je čovek životinja, u najsuptilnijem smislu. Mi smo stvoreni za čopor. Ne može se preživeti ako smo sami. Ko god da je oko nas, treba nam emocija, bilo kakva, treba nam tudj dah, tudje reči, tudje telo, da bi lakše podneli svoje.

Kad smo u nekoj krizi, prvo se okrenemo sebi. Niko nam ne treba, niko ne razume našu muku, i sramota nas je, i teško nam je da priznamo sebi, a pogotovo drugima da smo grešili, da smo u problemu… Medjutim, vremenom to naše instiktivno počne da traži naše slično. Pa se pojavlju tekstovi ili ljudi sa sličnim pričama i sličnim problemima. I eto nas! Kao da nas obraduje to što još neko ima sličnu muku i sličan problem. Osetiš uzbudjenje, evo ga! Uh! Nisam sama! Nisam najgora! To se dešava!

I tako prigrliš tu divnu i tešku mrežu, prigrliš je i osetiš kako nečemu pripadaš. A to nam treba, da nas neko pogleda i oseti ono što i mi osećamo. Da shvatimo da ima života i posle, i u redu je da rana zaceli, i u redu je da se nasmeješ, i da pomalo uživaš u suncu ili mesecu. I u redu je da na trenutak zaboraviš. Tako dani krenu da se valjaju, život opet, stidljivo, počne da teče… I bude opet loših dana, i biće još suza, i praznine, ali će biti i malo spokoja, i malo sna.

Veruj u sebe. Veruj u život i univerzum. Veruj u ljude. Nisi jedina, i nisi sama, ma koliko to osećala. Neko je nekad preživljavao ono što ti sada preživljavaš, i preživeo je. Možda neko nije, znam, ima i toga. Ali izdrži još jedan dan, čitaj, poveži se sa sličnima, piši o svom bolu (kao ja), i izdrži još jedan dan.

Ja pišem već neko vreme, i niko to još ne čita. Nisam spremna da sve ovo podelim sa ljudima koji me znaju, ne još ali svakako jednog dana da. Tako da osećam kao da pišem sebi, a ako neko nekad pročita i ako mu pomogne neka moja reč, odlično, biće mi drago.

Nisam pesnik, nisam ni pisac. U nesvest me bacaju neki tekstovi pesama ili knjiga, to je umetnost! Ja to ne umem, samo pokušavam da neko svoje stanje opišem jednostavnim rečima. Nadam se da me razumete.

Voli Vas

ManGoo

Kako pomoći sebi?

Imamo svi krize u životu. Neko pre, neko kasnije. Neko manje, neko veće. I kako se svi nosimo sa krizama i problemima? U stvari nikako. Postoji li neki odredjen model? Recept? Nema! Snadji se kako znaš i umeš.

Prvo što uradimo, poverimo se najbližima, porodici. I dobro, to je ok, oni nas vole, u redu je da znaju naše probleme i svakako će pokušati da nam pomognu. A kako kada to nije moguće? Nema porodice ili ne žele da nas slušaju, možda su oni predmet našeg stresa? Šta onda? Tu su prijatelji. Oni pravi, bliski, koji nas znaju, sve naše dobre i loše strane, i vole nas u svakom slučaju. Tu su da nas saslušaju, prokomentarišu, uteše… A ako nema njih? Ako su u svojim problemima, sa svojom porodicom u raskoraku, ako ne razumeju naš problem? Gde ćemo onda? Onda je tu profesionalna pomoć. Ne ustručavajte se da je potražite! Neko postoji ko razume vaš problem, ko može da pomogne. Uglavnom je dovoljno da vas neko sasluša. Nekad je dovoljno samo da znamo da možemo nekome da se poverimo. I to pomogne!

Ja sam neko ko ima potrebu da kaže kad je u problemu. Ne samo kad sam u problemu, ja volim da delim sa ljudima svoje misli i osećanja. Na žalost sa meni najbližima to ne mogu, neki nisu više samnom, sa nekima više ne želim da delim ništa, a neki ,opet ne žele da delim sebe sa njima. U svakom slučaju, tu su mi prijatelji, i po neko stručno lice. Tu je i po nekad nešto za smirenje, paket papirnatih maramica, toplina zbunjene njuškice mog psa… Važno je da se sagledate sa više strana. Da se opkolite, pa pretresete sve. I zašto i kako, i da patite. Ok je patiti! Ne gurajte emocije pod tepih! Razboleće vas, kao što su mene i mnoge druge. Procesuiraj, padni, izbaci sve, ostani prazna kao prazna školjka. I dopusti da vreme teče, dopusti da ne znaš koji je dan. Budi kao malo dete, uplakano i uplašeno. I poslušaj svoj unutrašnji glas.

I polako, dan po dan, mesec po mesec, lagano i tiho počeće da se razmiče zavesa. Otploviće oblaci i stidljivo sunce će se pojaviti. Prvo na tren pa sve više. I ostaće praznina, i ostaće bol. I moramo naučiti da smo to sad mi, novi mi, i sve je to sad deo nas. Više nikada nećemo biti iste, suštinski smo se promenile. I to je u redu, drvo kad izgori više nije drvo, dete kad odraste više nije dete, kad naučimo da plivamo više nikad nećemo biti ne plivači, nikad u istu reku ne možemo da ugazimo, nikada isti vazduh ne udišemo.

Neko ne želi da deli svoja osećanja, i to je u redu. Onda čitajte, gledajte filmove, zatvorite se na neko vreme. Dok prodje akutna faza. I mislićeš, ovo proći neće… i u pravu si, neće proći ali će biti lakše. Dopusti da bar bude malo lakše, sa vremenom. Dogadjaji nas oblikuju, situacije i ljudi takodje. Svakim danom smo i mi nešto novo. Budite znatiželjni da vidite šta postajete. Ne odustajte.

I prazna školjka sadrži u sebi zvukove svih mora, okeana i celog univerzuma!

Volim vas,

Vaša ManGoo.

Kako dalje kad nema dalje?

Blago onima koji su spokojni, blago onima koji su srećni, blago onima koji imaju nekoga pored sebe, blago deci, blago odraslima. Blago svima! Nemam ništa, ceo život je otišao u jednom pravcu, a evo mene u drugom, u drugom životu, sama…

I preispituješ se stalno, da li sam pogrešila, da li sam trebala biti nežnija i tolerantnija, da li sam trebala biti strožija i hrabrija? Gde je sve otišlo do đavola? Kada? Koji je to trenutak koji je doveo dovde? U jednom trenutku misliš da je sve ovako i trebalo biti, tako kažu ovi neki svi pametni filozofi. „Nećeš dobiti ono što ne možeš da podneseš.“ Ma nije valjda! Pa ovo ne mogu da podnesem! Ovo je previše! Ovo me ubija! I nemam vazduha, i steže me u stomaku, i nešto mi pritiska ramena…

I tako, prodje neki dan, i primetiš da je neki dan lakši od drugog. Shvatiš da nisi plakala ceo dan! I to je ok! I teraš samu sebe da nešto radiš. Na silu izadješ, moraš, ideš, pričaš… i opet na kraju dana – sama u krevetu, gušiš se. Mislim, možda da me strefi neki infarkt ili tako nešto, neće me niko potražiti neko vreme, pa da odem na miru…

A opet, možda je ovaj život u stvari dar? Možda smo tu da damo a ne da primimo? Pa ni to nije tako loše! Možda je naša svrha u budućnosti? Pa tek sada sam jača od svega! Više me ništa ne može pokoriti! Kad si jednom na dnu nema dalje, možeš samo ka gore! I čudno je to, kako u toku života misliš, joj evo gore ne može biti, hahahaha… nego šta nego može! I nekad ne bude, ko ima sreće taj se vrati u sedlo, prigrli sebe i život i piči dalje. E a mi, posebno izabrani, mi „jaki“ e nas čekaju patnje, ne razumevanja, samoća, bol.

Znam da ne može gore, i znam da je kraj meni, kraj mene stare, srećne i zadovoljne, kraj mene znane. Tu sam sad neko drugi. Neko drugačiji… Možda to i nije tako loše! Sada znam da nema hrabrije od mene! Sada mogu šta god hoću! Nemam stida, nemam srama, nemam straha.

Sve u svemu, gledam da prodje dan. Pogledam u nebo, dišem, i to je dovoljno za danas.

Samo da prodje još jedan dan.

Kada se osvestimo?

Odrasla sam na Novom Beogradu u bloku 70. Imala sam četiri godine kada je blok bio za useljenje. Tata, mama i ja! Čak se sećam da u početku liftovi nisu radili, išlo se peške na deveti sprat! Bilo je sve nekako veliko! Ogromna zgrada, ogroman lift, moja ooooogromna soba.

Tu je nekako počeo moj svestan život, sećam se nekih delova iako sam bila jako mala. U to vreme sam živela na relaciji selo- deda i baba i Beograd, mama i tata. Selo je divno Banatsko, ravno i mirno, puno voća, mirisa ruža, zvukova kokošaka i gusaka. U kući sve pod konac, sada bi rekla minimalistički stil, baš kako i ja danas volim. Evo shvatih sada zašto! Moj deda- moj heroj! Moj čuvar i učitelj, moj lik! Obožavala sam dedu! Volela ga više od mame,tate i babe zajedno! A on je bio divan! Pazio me je kao laticu! Sve je moglo i sve sam mogla! Sećam se, ako sam bila nešto nevaljala pa me mama grdi ja samo pobegnem dedi u krilo i znam da sam tu sigurna! Nije dao da me grde ili ne daj bože udare dok je on tu!

Sećam se tog osećaja sigurnosti. Kao da si na vrhu sveta a potpuno zaštićena. Kao u čauri, kao nevidljiva a sveprisutna. Srećna i spokojna! Nasmejana… Da li ste nekad imali taj osećaj? Možda kad ste u zagrljaju voljene osobe, posle seksa, kad ste napravili bebu? Tako nekako, mislim. Ali je i to jako retko, ono bas kad ste jako zaljubljeni pa bi ostali u krevetu do kraja života! Ili bar dok ne ogladnite.

Tako male i zaštićene ne znamo šta nas čeka. I to je sasvim u redu. To je posao odraslih, da nas sačuvaju dok ne odrastemo i dok ne ojačamo. A tada, dok smo male imamo tako divne snove o životu. i ne samo dok smo male, i kasnije, u stvari dosta dugo, dugo imamo sliku svog života, kako ćemo da radimo, kako ćemo da se družimo, sve u svemu, kako ćemo da ispunjavamo svoje snove. Kada to prestane? Kada se snovi polako i neprimetno istope i nestanu? Kada ostane samo surova istina? Drže nas ti snovi, kako koga, ali mene su baš dugo držali! U stvari, prebacimo se na svoju decu i tako zaboravimo na svoje, deca nam postanu naši snovi. Njihova sreća i ljubav nam postanu prioritet, I tako, u krug… Mi njih štitimo, čuvamo u krilu. Obrne se krug, neka tako i treba. Ali ima tu još nečega! Mora da ima! Kako to da se tako izgubimo u svakodnevnici? Kako to da promenimo pogled na svet? E to je onaj instinkt! Majčinski koji ima većina žena kad rodi. Čist instinkt! I nemojte me pogrešno razumeti, poštujem svačiji izbor da li želi ii ne želi da radja, iz bilo kog razloga, verujte da razumem! Razumem i bol žene koja ne može da rodi. Tek je to životni izazov!

Hoću da kažem, životni izbori i nisu u stvari naši izbori. Nameće ih društvo i nameće evolucija. Sta mi znamo! Apsolutno ništa! Plovimo životom pa kako ko i šta naleti. Nekom mirna, topla i plitka reka sa puno ribe, a nekome ledom okovani okean bez svetla, hladan i dubok.

I svi smo tu negde između.

Volim vas

ManGoo

Koliko može žena da izdrži?

Divna mala devojčica! Kako je slatka, kako je divna, pametna… Jeste, dok smo male slatke smo, svi nas čuvaju i paze, tu su za nas u svakom trenutku. Tako i treba, da porastemo, dok ne ojačamo, dok se otisnemo u život.

I tako, godine prolaze a mi rastemo, mame i tate nas vaspitavaju, učitelji i profesori uče, prijatelji oblikuju. I onda porastemo! I onda nismo više slatke i divne, i onda nas više ne štite. Bar ne kako su to radili dok smo bili mali. Uglavnom mi mislimo da nam zaštita ne treba, uglavnom mi ćutimo ako imamo problem. Ili više nema nikoga da nas čuva, otisli su, daleko, i ostavili nas same. Svi mi mislimo da smo jaki, to je sasvim ok, tako i treba da bude. Medjutim… svi mi imamo bolnu tačku. I svi smo svesni kad nas neko dirne u nju. Jako smo svesni. A dok niko ne dira, nismo svesni ni da postoji, dok je sve idealno i prividno normalno. I onda se nesto desi, i život se preokrene naopako, bukvalno se okrene naopako! I više nema nikoga, nikoga da te pomazi i pokrije, nikoga da pomaziš i pokriješ. I boriš se sa danima, sa satima i sa noćima. Veruješ da će proći, da će malo manje boleti, da ćeš preživeti, da ćeš se još smejati i biti srećna. A kako? Ne vidiš da je to moguće, nemaš razloga da ustaneš, ni da legneš.

Zašto neko nikad nije sam? Zašto je neko sam? Porodica, da, a šta kad je nemaš? Kad se sve izgubi, a ti tu ništa ne možeš. I tako, mala zaštićena devojčica je sada odrasla nesrećna žena.

Hm, uče nas, budi primer, brini se o svojoj porodici, čuvaj je i neguj. Pusti svoje potrebe, nemaš svoje potrebe, tvoje potrebe su njihove potrebe!

Kada žena u braku trpi, kada je muž ne poštuje, kada naporno radi, kada je deca ne poštuju, kada možda i trpi nasilje, to je u redu! Niko to ne komentariše! Pa tako je, ma niko o tome ne progovara! Ni ona sama! Ćuti i trpi! Kako je samo svet licemeran! A kad je ona mladja pa nadje starijeg i bogatog onda nikad kraja pričama! Pa ona to zbog para, ma nema tu ljubavi, samo hoće da ga izmuze…

Ahahahaha! Kakav paradoks! Ok je biti mučenica i trpeti, to niko ne komentariše! Niko ne kaže da je taj muž loš, da je uzeo samo da bi imao sluškinju da mu gaji decu. A kad je žena sa bogatim odmah je na tapeti! Shvatate? Zar nisam u pravu? I šta onda? Moramo da budemo i bogate, i samostalne, i da ne trpimo, i da nas niko ne izdržava. Ma da! Nas podcenjuju!

Nama je teško, jako nam je teško. I ja to, na žalost shvatam tek od skoro. Bila sam i ja ušuškana i magla mi je bila preko očiju. Čak sam pokret MeToo onako sa nekom nevericom ispratila, kao, ma daj, preteruju te žene! Ma nek se same pobrinu za sebe… kako sam bila nepravedna! I znam, ima mnogo više zadovoljnih žena, i hvala bogu da je tako. A mi ostavljene od svih? Kako ćemo? Šta ćemo? Ne znam…

Ako vas neko čuva, jako ga zagrlite i poljubite i zahvalite mu što je tu i što postoji.

Mi ostali, udahnimo duboko i preguramo još jedan dan.

Voli Vas ManGoo.

Kraj

Dok se ne desi ne znaš. Dok ne osetiš ne znaš. Ne možeš da zamisliš. Ta bol,ta nemoć, taj očaj. Misliš da si sve u živitu iskusio, misliš da si spremna na sve. I onda dodje, kraj. Kraj disanja, kraj lupanja srca, kraj osmeha, kraj postojanja.

A i dalje si tu. Hodaš, dišeš, spavaš… čak i pojedeš nešto. U jednom trenutku pomisliš- evo dobro sam, a u sledećem si na podu u suzama. U jednom trenu osetiš nešto kao olakšanje, u sledećem ne možeš da udahneš. Nemaš više snage ni da kažeš šta ti je. Niko ne razume, mislim da niko ne razume. Kažu, diši i preguraj dan, biće lakše, vreme leči sve. Možda, verovatno leči, mene neće…

Tu sam kao ljuštura, prazan oklop, bez nade, bez snova, sa samo jednom željom koja je ne ostvariva.

Gde je greška? Gde je tren koji sam propustila? Koja je to reč izrečena ili ne izrečena dovela do ovoga? Jedina ljubav, večita ljubav, bez obzira na sve ljubav.

Voli vas

ManGoo

Teme?

Nova sam u ovome. Ceo život sam nesto piskarala, uglavnom izmišljala pričice, počinjala roman. A ovako, ovo mi se svidja, misli i iskustvo prospem ovde i eto. Uvek sam se po malo plašila da budem potpuno iskrena u svom pisanju. Ono, pročitaće ovaj, pročitaće onaj… ma da! Više me ništa ne sputava! Samo da nadjem svoje misli, imam puno ideja, volim puno stvari.

Volite sebe i sve oko sebe.

To uvek kazem na kraju svakog časa joge koji održim. I još nešto kažem…

Dodjite na moj čas da saznate šta.

O čemu biste voleli da pišem? O filozofiji joge, o prirodnom porodjaju, o vaspitanju, o prijateljstvu, o uspehu i ne uspehu, o hrani, o životinjama…

Voli vas

ManGoo

Dan posle

Čudan je to osećaj. Dan posle nekih velikih dana. Uvek je nekako setan, čudno miran, kao da smo na pauzi.

Dan posle razvoda. Hm, svakako prazan, pomalo zagušljiv i usamljen. Inače kasno palim, pa ću punu emociju doživeti tek za par dana, no sve jedno, praznina je tu. Kad posle više od dvadeset šest godina života sa nekim ostaneš sam. Ne kažem da nisam bila sama i u braku, ali je tu bilo neko telo pored vas, sa nekim ste vazduh disali. I to će, verovatno nedostajati, iako je taj zajednički vazduh često bio jako zagadjen i nije ga bilo dovoljno za oboje, pa je gušio. Treba naučiti da mislim na sebe, prvo na sebe. A to bas nije lako, refleksi su čudo! Da se javim gde sam, kad se vraćam, sta bi jeli, idemo negde? Uh, mnogo toga treba da oslobodim. Sve više razumem borbu žena. Iskreno nisam baš duboko ulazila u analize, čak sam malo i zazirala, kao, Šta se bune i kukaju? Pa nije im niko kriv! Neka se same sa sobom dogovore šta hoće!

Ne mislim više tako! Moramo se podržavati! Ne smemo trpeti. A to je jako, jako teško!

Kad imaš dete! Fuuuuuh! Koliko toga progutaš! Majko mila koliko sam toga ja progutala u životu. Biću blaga pa ću reči svaki drugi dan, a verujte da je bilo češće. Sve one dnevne sitne stvari, boli te nešto a on bi kafu, ok, lakše mi je već. Da uzmem dasku za seckanje? – Ma šta će ti, imaš jednu, da vučemo i dasku za meso! Pa stvarno ti si bahata! – Hladno je u kolima, isključi malo klimu. – Ma ti samo na sebe misliš, kako se tebi digne- te uključi te isključi!

I tako, želudac se steže. Srce se steze. Grlo se steže. Otupiš. Izbrišeš se. I sve je kao ok, i vi ste kao ok, i baš ste vi super, i on stalno pravi sranja ali ja uvek opraštam, to već svi znaju. I već se smeju na tvoju muku, kad se požališ. Kažu : Ma to je on, on je kreten! Ha, ha. – a šta sam onda ja?

I onda on predje svaku granicu, i ja osećam samo bol. Konstantan duševni bol. Bačena na ledinu, bez igde ikoga…

I znam da je gotovo, znam da više nema ničega i da je tako dobro. I da je samo potrebno vreme.

Da se naviknem na čist vazduh.

Volim vas.

ManGoo

Piši, piši

Drage žene! Kada počinjemo da mislimo i da se ponašamo zrelo? Ja pojima nemam! Zašto nas ne uče životu? Zašto nas ne uče kako da razmišljamo za sebe, kako da se spremimo za život i sve izazove?

Da nema majčinskih instikta ne bi bilo sveta! Ljudi bi propali! Ja garantujem! Pa mi žene smo prave ćurke. Šta se nama desi ?

Ja se zaljubila! Pa super baš. Kako sad to- pa ne znam- samo da smo zajedno, da se družimo i volimo i vodamo… Dobro, sve je to super kad si mlad, i lepo je to. Ali… Ima tu jedno veliko ALI. Da li si spremna, da li si zrela, da li je vreme, da li je to ljubav za ceo život, da li je sve to iskreno…

Roditelji! budite uz decu u tim njihovim prvim zaljubljivanjima! Znam, opiraće se, neće vam ništa govoriti, ali budite tu da ih saslušate. Naučite ih da prepoznaju svoje emocije. One prave!

Ja sam bila guska! Prava glupa guska! Guska u magli! Na kvadrat!

I tako, diiivna veza, mi mladi i lepi, milina jedna! On malo ljubomoran? Ma jok! Nije! Tako samo je malo nervozan. On razmažen? Ma neee, ma vidi kako voli sestru! Budi je ujutru da ga fenira za školu. Da, dobro ste pročitali, ONA NJEGA fenira. A on frajer! Tata privatnik, ima se, može se. A ja – kao guska- ma on je divan baš, pa baš me voli! I tako od tog našeg voljenja dodje i trudnoća. E živote, tu sam te čeko*. Ajd sad! A da se venčamo? Ma jok, mi se volimo! E ne može tako! – kaže njegova baba. I jednog dana mi samo baba reče : U nedelju idete u opštinu da se registrujete! Da vam dete ne bude kopile!

I tako, niko mene zaprosio nije, niko moju ruku (čitaj dušu i telo) zatražio nije! Opet, kažem vam, kao ćurka ja sa stomakom do zuba, u nečem zelenom, ni belo nisam obukla, u opštini , kao onako uz put, udade se ja.

Da vam odmah kažem! Nemam ja ništa protiv braka, daleko od toga, samo mislim da mnoge od nas, žene ulećemo ne razmišljajući mnogo. Tako se nekako nešto posloži i eto nas! Udate!

Evo razmišljam,koliko srećnih parova znam? Hm, malo, jako malo. Sve je kompromis, naravno, i svako ima izbor. E baš o tome govorim! Ne znamo da imamo izor! Niko nas ne prodrma i ne kaže čekaj! Imaš vremena! Imaš izbora! I sa bebom u stomaku, i bez posla… imaš izbor.

Lako je biti major posle bitke! A ja sam to! Duga bitka beše! I završi se! I sad šta ostaje? Malo mira, malo lepih dana- puno mira i puno lepih dana.

A majčinstvo? E živote tu sam te čeko! Daj sve, nek uzmu sve.

I onda ti ne ostane ništa.

Ali o tome drugi put.

Voli vas ManGoo