Prekretnice

Dešavaju se prekretnice u životu, nekome češće, nekom redje, nekome nežne i lake a nekom prevelike i teške. Ali svi znamo za njih i svi smo ih doživeli. Kako te promene i prekretnice na koga utiču je već priča za sebe.

U poslednje vreme gledam ljude, njihova lica, izraze i emocije, i osećam ih, pogotovo osećam tugu i zbunjenost, možda zato što sam ja sada uglavnom tužna i zbunjena pa to najviše i primećujem. Zanimljivo mi je što se izrazi lica razlikuju za istu emociju kod različirih ljudi. Može žena da deluje umorno, a u stvari je uplašena, ili da je izraz kao da je ljuta, a ona je u stvari jako uplašena. Naučismo da krijemo emocije. Od malena se ustežemo u trudimo da se kontrolišemo, tako treba i tako svi pa je u redu da to tako i mi. I u redu je to, do nekle. Nećemo se bacakati po podu ili otimati po ulici, ne moramo lupati po kući čim nam nešto zasmeta, ali trebali bi da budemo toliko slobodni da možemo da kažemo šta osećamo, bez bojazni da nas neko ismeje ili ponizi, ili samo ignoriše.

Ja sam bila ubedjena da sam ja dovoljno slobodna da kažem sve što mislim. I uglavnom sam tako i živela, volim čist račun, i da je sve jasno. Ali… Shvatam da je tu bilo mnogo ali… Uvuče se nesigurnost. Uvuče se sumnja. Uvuče se strah. Polako i neprimetno. I više ni ne prinećujem da to nisam ja, ne primećujem koliko to nisam više JA. To je neka moja kopija, koja će radije da čuti, da se ne bi raspravljala, koja će da potvrdi da je ne bi vredjali i govorili da je glupa i zaboravna. Koja će pre da se skloni nego da se zauzme za sebe. I sve to dodje neprimetno, na zadnja vrata. Sve više i više stvari postaje manje važno i sve više i više ja postajem nevažna.

I tako dok ne puknem. Dok ne postane pitanje života ili smrti. I mala kap prelije čašu, kao i uvek. Velike nepravde i velika tuga su godinama punili čašu, a ta kap, ta prekretnica uopšte ne mora da bude velika, ali prepuni… i počne sve da se izliva. I počne sve da se otvara. I da isplivava. I onda ne znaš šta ćeš. Na koju stranu da kreneš i kako dalje.

Zaboravila sam da živim, ako je to moguće. Da li ću se vratiti na pravi put? Da li ću nekada doći sebi? Ne znam. I nema veze, budućnost će pokazati. Sada još uvek samo dišem i pomalo se krećem. Mehanički radim sve, onako bez razmišljanja, kako bi trebalo, ustani, operi zube, jedi…

Ne svidja mi se to. Ne volim da sam nesvesna sebe i okoline. Ne volim da dani teku pored mene. Život je jedan! Svaki dan je jedinstven i nikada se neće vratiti. A moji tako teku… bez početka i bez kraja.

I da se vratim na prekretnice. onih famoznih sedam godina! Kod mene je tačno tako, na sedam godina se dešavaju promene- prekretnice. Sa sedam sam dobila brata, sa četrnaest srednja škola,to je bilo ok, dvadeset i jedna: rodila sina! Dvadeset osam, on pošao u školu, sledeća- trideset peta: njegova srednja, privatan posao, lepo se zaradjivalo, kupili naš stan. E onda sledećih sedam, četrdeset dve, pa tu sam već zatvorila firmu i počela da se bavim sobom malo više. I sad, operacija, razvod, otudjenje od svega meni najdražeg. Potpuna zbunjenost. Teši me, imam još jednu godinu do pune četrdeset devete, možda se tada sve smiri i krene u pozitivnom smeru. Ne znam šta da mislim. Sada bi trebala da budem pametna i da čvrsto uhvatim svoj život u svoje ruke a nekako ne mogu. Još nemam snage, još ne znam šta bi me usrećilo. U stvari znam, ali to za sad nije moguće da se ostvari i ne zavisi od mene…………… a samo to mi je važno. Ništa drugo…

Možda će se vremenom nešto promeniti, naučiću da sebe stavim na prvo mesto, možda, pa će biti lakše.

Čekam novu prekretnicu.

ManGoo