Goca Mango

All by myself

Šta ja više hoću? Počinje da me nervira ovo moje kukanje, nemoć, samoća… Ali stvarno. To nisam ja! Ja sam jaka i sposobna žena. Ceo život rešavala svoje i tudje probleme, pomagala svima, odgajila dete, radila i danju i noću. Šta je ovo sad? Mogu sta hoću i kako hoću i s kim hoću. Ustanem kad hoću, legnem kad hoću. Svi su me oslobodili odgovornosti. Svi su me ostavili – na miru.

A ja? Očajavam. Dobro, to razumem, dese se stvari koje te poraze. Kao ljudsko biće, koje te spuste u blato, koje te izvrnu naopačke, zbog kojih se pitaš ima li smisla? Ima li smisla disati, jesti, živeti… I možda i nema, ali malo nas shvati smisao, koliko nas živi i proživi bez trunke ideje zašto smo tu. A ja bih da znam. A najverovatnije nikad neću saznati. Mislim i da oni koji znaju, samo misle da znaju. Ko zna šta je iza njihovih izazova i prepreka, šta ih još čeka… šta nas još čeka.

Živa sam. Dišem. Relativno sam zdrava. Sve su ostalo okolnosti. Na okolinu ne mogu da utičem, ne onako kako bi htela. I ne treba. Ne moram sve da shvatim, i ne mogu. Možda će jednog dana biti bolje, lakše. Vreme je čudo, vreme leči.

Volim. Iz daleka. Ljubim sliku i uspomenu. Grlim delić prošlosti. I nastavljam. Pokušavam iz dana u dan.

Trebali bi imati slobodu, da kažemo, da uradimo, da se podsetimo. Ko smo i dokle smo stigli, a koliko nam je ostalo. Bez obzira na godine, status…

Dogadjaji nas oblikuju, sve što smo doživeli, osetili u životu utiče na naše izbore i na naše postupke. I trebamo promeniti perspektivu, osetiti nešto drugo, preživeti ponovo neke situacije i osetiti nešto drugo. Onda se i percepcija menja. Onda se i mi menjamo. Ne zato što ovakvi nismo dobri, već da izadjemo iz kruga, da nastavimo dalje. Ovakvi, isti, privlačimo samo iste stvari. I to je dobro dokle god nam te stvari pružaju ono što nas ispunjava i zadovoljava. Ali kada to nije baš to, kada smo dugo na istoj, poznatoj stazi koja nam više ne da da se razvijamo, da rastemo, da doprinosimo onda je vreme da je menjamo. I neće je menjati svi. Većina se plaši, i to je vrlo razumljivo. A nekolicina onih koji vide malo dalje, i malo šire pokušaće, bar malo da se pomere, malo da se osveste i prihvate da u životu ima još nečega.

Tako, ne traćite vreme, zavrnite rukave i počnite da živite!

VOLIM VAS!

ManGoo

U mreži

Budim se jako tužna svako jutro. Ne znam šta bi me razveselilo više. Kao da je sve veselo u meni potopljeno, nestalo. Vapim za osećajem ispunjenosti iznutra. U stvari, ja jesam ispunjena, duhovno i ljudski, ali u ovom svetu, prazna sam.

Kako se izvući? U mreži sam, kao riba u okeanu uhvaćena u mrežu. A mreža je crna, jaka, sa velikim otvorima, ali ja kroz njih ne mogu proći. Ne mogu se osloboditi. Pružim ruke, guram glavu, ali cela ne prolazim. Ostajem u tom mraku, u hladnoći, u samoći. I vapim, vrištim, ali glas se ne čuje, duboko sam, daleko sam…

A borim se, stvarno se borim. Znam da moram da se borim. I znam da će biti bolje, da će biti lakše. I čekam da prodju dani.

Da nisam po prirodi optimistična ne bi bila ovde. Ja samo živim da preživim. A život je toliko dragocen! Ne verujem da je ovo moja sudbina. Da ostanem sama i bez ikoga… ne verujem.

Kažu tuga mora da prodje. To je jedina emocija na koju se ne utiče, mora da traje da bi prošla. Tako da ja, tugujem. Negujem sebe, pazim sebe, i čekam da prodje. Ili da se nešto desi da se osećaj promeni. A može da se promeni, u trenu.

Volim Vas

ManGoo

Snovi

Sanjate? Pamtite snove? Volite da sanjate? Ili ne?

Sanjam. Nekada pamtim, a nekada ne. Ne volim da sanjam.

Oduvek su moji snovi imali neku čudnu težinu. Ne verujem u babske priče, mada se u poslednje vreme sve te takozvane babske priče stvarno mogu objasniti kvantnom fizikom, manifestiranjem, thetom, meditacijom. Naše namere kreiraju našu budućnost, pa i našu prošlost. A to jeste, na neki način neki folklor koji svaki narod ima, i to se sada samo u malo drugačijem obliku prezentuje i objašnjava. Ranije, nismo morali da znamo zašto i kako, u primitivnijim društvima bilo je dovoljno da neko na višem položaju kaže da nešto treba da se uradi i svi bi to prihvatali kao činjenicu. Danas, pa slično, ali nam se mora objasniti i približiti da bi eventualno prihvatili.

Svakako je telo čudo, svakako je ovaj naš svet čudo! Svaka ćelija u našem telu uvek i stalno i bez greške radi tako komplikovane stvari. Svaka ćelija u telu tačno zna ko je, gde je i koja joj je uloga. I sve savršeno funkcioniše! Da li uz pomoć neke više kreacije ili sile? Uz pomoć Boga?

Kosmos je u nama, mi smo kosmos. Neograničeni, veličanstveni, večni. Deo smo jedni drugih, deo smo univerzuma… ili je univerzum deo nas?

A šta su snovi? Mozak je u nekom stanju, neki talasi se jave i onda sanjamo. Šta to znači? Racionalno, govorili su nam, to mozak samo smešta informacije koje smo doživeli. Dobro… a zašto onda sanjamo sasvim drugačije od onoga što smo doživeli? Ja sigurno nisam doživela da vadim svoj zub prstima, da me nista ne boli ali ima mnogo krvi. I to je osećaj toliko jak da kako se budim, preživljavam sve to, i tražim rešenje, kao uradiću veštački zub, nije strašno. I onda kada se razbudim postanem svesna da je to bio san, ali takav san da ne znam da li je san sada, dok imam zub a java je bila ono bez zuba. Osećaj je tu, još intenzivnoji od nekih osećaja koje sam doživela na javi. Bukvalno kao da su se dogodili.

Pamtim prvi moj san na tu temu. Imala sam oko trinaest godina i sanjala da sam odsekla kosu. Imala sam tada baš dugu lepu talasastu kosu, ali nisam nešto bila preterano vezana za nju, više je moja mama patila, godinu dana kasnije , kad sam se ošišala nego ja. I tako ja sanjala da sam se ošišala, kažem mami to, onako uz put i nikad neću zaboraviti njene reči. Nije to baš dobro. I toliko… onako neobavezno, bez dramatike, samo je to rekla i nastavila dalje, ne pridajući tome više nikakav značaj.

Ni ja naravno dugo, dugo nisam tome pridavala značaj. Do sledećeg sna, nekoliko godina kasnije. I možda ni tada nisam povezala, ali sada znam.

Posle tog sna, umrla je moja baba Marija. Tatina mama. Živela je u selu blizu Našica u Slavoniji. Nismo bile bliske, vidjala sam je samo jednom godišnje kada smo išli na more pa smo u odlasku ili povratku svraćali do nje na par dana. Obično bi tu bilo još rodbine, tatine sestre sa prodicama, pa mi baba nije bila zanimljiva. Sećam se njenog lika, jako je moj tata ličio na nju pa me je to malo kao plašilo, crne oči i crn ten, seda duga kosa koja joj je uvek bila skupljena u malu pundjicu. Videla sam je jednom kako se češlja. Sa kratkim češljem sa dugim zubcima, kao da čujem zvuk koji stvara. Uvek je bila u krevetu, sedela na njemu, oni stari visoki kreveti, i onako, kao na pola, sa jednom nogom na krevetu a drugom na podu. Bila je prava, i nekako okruglasta, gegala se dok je išla. Mala je to kuća bila, sva od drveta, mislim da zato sada volim drveni nameštaj i sve što je od drveta. Pucketanje i škripa drvenog poda, miris tog drveta, i zidova i kreveta i stola… Koliko znam, živela je sama. Njen muž, moj deda je umro kada je moj tata imao šesnaest godina. Imala je petoro dece.

Sada mi je žao što ne znam više o njoj i njenom životu. Realno ništa ne znam. Mlada sam bila kad nas je napustila, a ipak je bila moja baba, majka mom tati, trebala je biti važnija. Trebamo govoriti deci o njihovim precima, iako ih to možda smara i ne interesuje u tom trenutku, ali kasnije, biće im drago da znaju nešto više o njima a samim tim i o sebi. Ja znam da ličim na baba Mariju, sva njena deca liče na nju, pa i deca njene dece. Jaka žena, jaki geni. I moj sin liči na nju, a ne zna.

Snovi? Noćas sam sanjala jedan, novi ali na žalost poznat. To me je podsetilo na ovaj, prvi od mojih snova koji ne valjaju.

Uvek kažem sebi, to ništa ne znači.

Volim vas.

ManGo

Evo me…

Borba, nemoć, letargija… U stvari ništa od toga. Najgore je kad čekaš da dani prodju. Tek tako, samo da prodje. Bez mog uplitanja, samo da vreme prodje i da dodje sledeći dan, i sledeći, i sledeći…

Samoća je i dalje tu. Osećam i neku nepravdu. Ali puno nas je na stubu, bez razloga, možda baš zato što smo iskreni i što dajemo i pružamo, bez očekivanja. E pa zašto onda sad i šta to ja sad očekujem? Nema puno nežnosti medju ljudima, možda čak najmanje medju onim oko nas. Bar je tako kod mene. Imam par prijateljica koje su uz mene, i to je to. Brata bivšeg narkomana koji je sada u zatvoru i koji se sa tim bolje nosi nego ja slobodna sa ovom mojom situacijiom odbacivanja.

No, Moj pas je bio na operaciji… koleno,,, velika i ozbiljna operacija, nisam ni sigurna da sam trebala to da dozvolim ali dobro, da se ne desi nešto još ozbiljnije. Ovi dani su mi bili baš… uh, nemam reči… Briga i tuga na kvadrat! Nju boli, mene boli – spavam na podu pored nje, pa me telo boli… Uglavnom se noću razgoropadi pa ne spavam po celu noć! Pre neku noć- krv iz rane, kako sam se prepala! A i ona jadna osetila da sam se ja prepala pa se prepala i ona, tresla se i iskolačila okice njene lepe! Mica moja, brzo sam ja došla sebi, zvala veterinara, sve je to normalno i dešava se. Tako da sad to po malo krvari po nekad, a ja samo perem, i njeno moje, jer, lepše je da legne u moj „krevet“ koji je pored njenog nego na njen.

Dobro je, lepo se oporavlja, biće to sve dobro, najgore je prošlo. I ja sam imala nezgodu! Palac na ruci sam sredila, i to sam ga baš dobro sredila… Kako to boli! Jasno mi je zašto je čupanje noktiju bilo popularno za mučenje! Kako boli!!!

Očekivanja? Neka promena u pravcu sreće. Neki novi ljudi, neka nova bliskost. Nedostaje mi bliskost. Možda mi se ovo dešava da bi razumela usamljene ljude. Stvarno nisam o njima razmišljala na pravi način, nisam to nekako imala u vidu, nisam osećala. A opet, zašto? Da shvatim pa da pomognem? Hoću, ali kako? Još ništa nije gotovo.

Menjam razmišljanje, otvaram svoje nove mogućnosti i moje moći. Pa da vidimo sta će se desiti. Prihvatam sve što mi život baci. Džaba se opiremo, na kraju moraš da prigrliš i vidiš dobro u svemu. Pogledaš sa svih strana i razumeš na svim nivoima. Sam osmeh izazove malo sreće. Pa tako, osmeh po osmeh, do prave sreće.

I do ljubavi.

Voli Vas ManGoo.

Kako funkcionišemo?

Pokušavam da dokučim ko sam, zašto sam ovde, kako da pomognem drugima i sebi, zašto mi se dešavaju stvari koje mi se dešavaju. Ponekad mi sine neki nazovi odgovor, i kao na putu sam da shvatim, pa to padne u vodu i tako u krug. Zavidim ljudima koji vode uobičajene živote. Iskreno. Verovatno, kad izadjem iz ove svoje rupe neću tako misliti ali… da mi sada neko ponudi drugu pilulu… vratila bih se u matriks. Ali, kad se jednom probudiš nema nazad! I sve ti je jasno, i vidiš mnogo više i mnogo dublje.

Svakome treba neka podrška. I to jeste prirodno za čoveka. Da ima podršku. I to podršku od bliskih ljudi, od porodice najpre. Medjutim, to nije uvek tako, to se možda podrazumeva, ali nije uvek tako. To sam doživela, do duše ne od svoje primarne porodice, roditeljske već od moje novostvorene. I od sve familije koju sam smartala svojom, i od svog potomka… od svih. I to je jako teško breme za nositi. Jako teško. Ostane praznina sa kojom ne znaš šta ćeš. Ostanu neizgovorene reči. Ostane rupa u grudima. Ostane patnja i tuga. I večito pitanje – zašto?

Negde san uz put došla do zaključka da se uvek lakše odbace žene u odnosu na muškarce. Bez obzira na pozadinu priče. Mada, razumem ja da je krv- krv, i da ne mogu ja njima biti što i on, ali boli odbacivanje samo zato što što sam odlučila da više ne trpim.

A izgleda da žena mora da trpi, ovako ili onako. Neka više neka manje. Ali dobra je dok ćuti i trpi. I to je ono najteže što me proganja, da li je moguće to? A jeste. Moguće je i dešava se.

Prvi put u životu ja sam u miru sa svojim unutrašnjim svetom, a nisam u miru sa spoljašnjim. Ne razumem običan život i ono što mi donosi. Ne prihvatam… a mislim da neke stvari i ne mogu da se prihvate, koliko god nam govorili – Prihvati, da bi nastavio dalje. Neke stvari se ne prihvataju. Neke stvari moraš da shvatiš i da ih razumeš, pa onda možda da ih prihvatiš.

Dobro je kad dobijem potvrdu da sam dobro, da sam normalna i da nisam skenula pameću, a da nisam ovoliko jaka, verovatno bi skrenula. Prija kad ti kažu da se odlično držiš, kad kažu da si duhovno jaka i sigurna. A ja bih samo malo mira. Malo da razumem. Malo da se nasmejem.

Nekome daš sve, a on ti uzme sve.

A ja i dalje osećam samo ljubav.

I nedostajanje.

Man Goo

Napredak

Gde i odakle počinjemo? Od koje tačke posmatramo uspeh- neuspeh? Koji su parametri?

Prihvati sve. Tako treba da bude u ovom trenutku, tako rastemo, tako se povezujemo sa univerzumom. Verujem u to, i tako živim. Bolje je reći, ponovo tako živim. Da li vreme leči, ili je nešto drugo u pitanju ne znam, ali cela dva dana sam u miru. I to je uspeh. A kako sam to postigla? Gledajući problem iz drugog ugla. Iz druge perspektive. Otvorio se potpuno nov osećaj, i novo razumevanje stvari. I prihvatanje. Nešto što do pre dva dana nisam mogla da zamislim. Iz drugog ugla, shvatajući drugu stranu, prihvatam. Sve što treba da uradim je da nastavim da volim. Bez uplitanja moje povredjenosti, bez beznadežnog pokušavanja da racionalno sebi objasnim tuđe postupke, samo sam se prepustila ljubavi. I verujte, radi! Kao da sam se umirila iznutra. Kao da me neka nežnost obavija, sva ljubav koju šaljem mi daje svu snagu. To tako radi.

Sve sam ja to znala i ranije, i trudila se da tako živim, medjutim, baci nam život takve stvari da nas potpuno poremeti, dovede nas dotle da posumnjamo u sebe, u svoje izbore, u svoju pamet i u svoj dotadašnji život. Pa se ponašamo izgubljeno, slabo, teški budemo i sebi i svojoj okolini. I treba vremena, vremena da se polako vratimo sebi i svojoj suštini, svojim vrednostima, nadama i snovima. I možda ću opet posrnuti, biće mi opet jako teško i pitaću se opet kako ću, koliko ću još moći, da li mi je dosta svega…? Znam, i nadam se da ću opet uspeti da se povratim, koliko god puta to bilo potrebno, opet i opet.

Jer, život je točak, i baca nas u blato i u led i baca nas u nebesa… i sve je to u redu, sve je to dobro, sve je to život!

Živeli!

ManGoo

Ljubav

Tanka linija. Nezadovoljstvo. Zbunjenost. Šta se dešava? Zašto? Lupa u grudima. Sve što sam mislila da znam više ne znam. Sve što sam osećala više ne osećam. Kakva je ovo lekcija? Čija? Šta ću naučiti iz svega ovoga?

Prvo što sam naučila je da ništa ne uzimam zdravo za gotovo. Danas jesi- sutra nisi. I to je jedina činjenica i jedina nepromenljiva u životu. Sve se za tren okrene i promeni i ostavi pustoš! Pustoš u srcu, u duši, na računu… Dok živiš po normama, po pravilima koji nigde nisu napisani, ali kao da ih svi instiktivno sledimo, sve je relativno u redu. I ja sam time šokirana. Sve što sam, kao mlada devojka i kasnije, mlada supruga i majka mislila da jesam, u suštini nisam. Sva sloboda izbora nije bila moja, sve što sam radila, govorila ili kako sam se ponašala, sve je bilo uslovljeno nečim. To me poražava, i šokira. Da li je moguće da nisam primetila ništa? Ili i ako sam primećivala nisam to shvatala kao što sada shvatam. Naravno možda sam sama kriva, ali ako ja, relativno jaka i samosvesna nisam uspela… kako će neka nežnija duša?

Ne volim da generalizujem. Svi smo mi različiti, i svako nosi svije breme, ali ovo je nekako opšti utisak za mene. Da si udata. To prvo. Imam dosta drugarica koje nisu udate, neke se nikada nisu udavale, neke razvedene, bez dece. Shvatam koliko je njima nekada teško u porodicama, ili uopšte u živitu, to je status, sama si, nemaš zaštutu, nemaš decu, sigurno ti nešto fali. I tako u nedogled. I fali im, da, fali im još jedan teret koji brak i suprug donesu. A one udate, sa decom? To je tek priča! Uglavnom su ne shvaćene, nesrećne, iskorišćavane. Od trčanja za decom, kućom i mužem propuste i izgube sebe. Kao što sam i ja. I ne samo to! Koliko god da smo jake, poštene, iskrene, koliko god da smo bile tu za svakoga, ne vredi. Nismo više u priči. Nismo više tu. I niko nas više ne spominje. Zanimljivo je to jako! Neko si koga zovu da daš savet, da pomogneš, da prevezeš, da doneseš… i odjednom nema nikoga. Odjednom svi sve znaju i više im ne treba tvoja pomoć. Baš lepo! Da li možda treba sada meni malo vaše pomoći? Da li meni treba lepa reč? Ne! Ne treba meni ništa. Ja sam odbila da trpim i ja sad moram da trpim sama. To sam tražila. To sam dobila.

Da sam ostala, da sam nastavila samo da pričam a ništa da radim bilo bi sve kao i pre. Neko bi me saslušao, neko posavetovao dobronamerno i to bi bilo to. Mnogo bre volimo da pričamo! I samo kukaju svi, i samo je svima teško i mučno, a niko ništa ne preduzima! Niko ništa! I ništa se ne menja, i ne može da se menja. I onda , kad ga promeniš, kao što sam ja promenila, naidješ na odbacivanje, ignorisanje, izbegavanje. I onda si u šoku. Da li je ovo stvarnost? Da li je ovo realnost? Gde sam ja do sada živela? U filmu, u predstavi? Kako je moguće da se sve tako promeni? Ljudi su se promenili, njihov odnos prema meni. Preko noći, zato što više nisam udata, nisam više podobna, nisam više važna, više ne postojim.

Sada razmišljam i razumem i neke žene koje ostaju u nesrećnim brakovima. One kao da znaju šta ih čeka, pa se ne usudjuju da se pomere sa svog mesta. Čuvaju status, mesto u društvu, ne znam šta?

Ja se pomerila. I u provaliju upala. I , mislim da još do dna stigla nisam. Ali, naučiću da letim. Naučiću da se penjem. Naučiću da preživim. Nije mi to baš sad trebalo, mogla sam i bez toga ali dobro, kad je tako uzeću ono što mi se pruža, daj šta daš!

I, još sam nešto naučila. Ima ljubavi u meni. Ima mnogo ljubavi u svima nama. Nisam ljuta ni ogorčena, ni besna, samo malo zbunjena. I trudim se da sajem ljubav, da širim ljubav, svima, i onima koje znam, i koje ne znam, i onima koji su uz mene i , ponajviše onima koji su mi okrenuli ledja. Ja ledja ne okrećem. Ja ne izdajem. Ja volim.

Man Goo

Povratak

Život je jedan. I svi ga živimo najbolje što možemo. Verujte, svi! I oni najbolji i oni najgori. Svi ispoljavaju i žive najbolje što mogu. Pa tako i ja. Trudim se, stvarno se trudim. Da shvatim sebe, da shvatim druge. Ponekada mi ide, a nekada baš i ne… ali trudim se.

Obično sam mirna i staložena. Uvek sam bila takva, Kažu mi da sam takva zbog joge, ne, oni koji me znaju duže od toga znaju da sam uvek bila ovakva. I u školi, i kasnije. Uvek pribrana i staložena. Nije da ja ne umem da se prenerazim ili tako nešto, ali sam u datom trenutku dobro. Dešava se da u kriznom momentu odreagujem potpuno racionalno, pa me posle dan ili dva “ stigne“, pa onda osetim paniku ili čak dobijem i temperaturu.

Sećam se, Sin je bio neki peti- šesti razred. Noć. U njegovoj sobi krovni prozori sa onom zavesom koja potpuno blokira svetlost ( ne znam zašto je zavesa bila skroz navučena). Ja u spavaćoj, spavam ali ga čujem da je ustao, otišao u kupatilo, i, vraća se, ulazi u sobu i ja čujem: TRAS! … i posle par sekundi čujem i njega kako plače… Ustajem, ulazim u sobu, palim svetlo… on sa rukom na glavi- oku krv na sve strane i plače. Dobro, ja ga spustim da sedne, skloni ruku sa oka- krvavo oko, ne vidim odakle krv ide! Povedem ga u kupatilo da ispere da vidim šta je. Tamo vidim da je razbio arkadu… odatle toliko krvi… peškir na glavu, oblači se i idemo u urgentni!

Za to vreme, moj muž, otac moga sina ide po kući, kuka i mlati rukama… potpuno van sebe od ozbiljnosti situacije! I tu ja izkoordiniram, oblačite se, ti isteraj kola, ti drži to na oku, ja spremila knjižicu… Svakako, sve je prošlo dobro, dobio je par kopči, samog su ga ispitali šta se desilo, što je sasvim u redu, zbog nasilja u porodici. I odosmo kući na spavanje! Sve je to završeno relativno brzo i lako. I ja sam bila potpuno pribrana i staložena i tačno sam znala šta treba da radim. To što me posle dva dana sustigla panika nema veze, brzo i to prodje, samo malo se uplašim ali pošto prave opasnosti nema više, racionalno ispratim svoje misli, koje su obično u fazonu: šta je sve moglo biti- pa mi se redjaju najcrnji scenariji koje je moguće zamisliti!

A šta se u stvari desilo? U tom mrklom mraku, moje dete, uspavano, nije lepo ocenio svoju visinu- bacio se na krevet i udario glavom o uzglavlje kreveta, onako debelo drveno uzglavlje… i tako razbio arkadu. Koliko je tu krvi bilo! Kao da je klao kokošku koja mu je bežala! Strašno nešto! No, prodje to relativno dobro.

Ima ovakvih priča… Kad razmislim, obično su vezane za dete. Pa tako i biva, majke najviše paze na decu pa se tu svašta dešava…

Sećam se, mi na moru. U Grčkoj prvi put kao porodica sa detetom. Sin mali, godinu i po dana. U nekom slatkom apartmanu, mislim na Halkidikiju. Dete moje hoda, ne nosi pelene, trtja nešto što samo majka može da razume ali komunikacija je tu. I tako mi na nekoj večeri u restoranu, lepo toplo, prijatno. Sednem ja i stavim sina svoga na stolicu pored. A stolice one plastične. Obične plastične stolice. Kako to sa malom decom biva, na trenutak sam se okrenula i sklonila ruku sa njega i evo ga: TRAS! On je stao na stolicu, okrenuo se ka naslonu i prevrnuo u nazad sa stolicom…

Dete plače, ja ustajem, podižem ga i unosim u restoran, u kuhinju i tražim česmu. Tamo neka velika sudopera, ona aluminijumska, duboka za pranje sudova. I otvorim vodu, umivam ga, gledam šta je, njemu oko usta i nos odrani… zine on da vidim zube – svi na broju! Ali na jeziku dve rupe! Od gornjih zubića! Da i to je moguće! Ja ga tu umila, malo smirila, dadoše mi neke salvete da ga obrišem. Pitam za lekara ili apoteku, kažu ima tu blizu apoteka i mi odosmo tamo odmah. Dade nam tamo žena nešto da mu očistim te ogrebotine i nešto za taj modar i izbušen jezik. Kaže žena u apoteci da ne brinem, jezik se regeneriše brzo i lako. Tako da znate- ako ikada vi ili ne daj bože vaše dete povredi jezik, za par dana izgledaće kao da ništa nije bilo! Neverovatno! Tako i ako bušite jezik za mindjušu, ako je ne nosite rupa će zarasti.

U toku svega ovoga, moj muž, otac tog istog deteta ne znam šta je radio… ja ga se uopšte ne sećam u tim trenutcima. Tako to valjda ide, sve sam drugo isključila da bi rešila kriznu situaciju. Stvarno je sve lepo i brzo prošlo i zaraslo. Ja sam, naravno posle par dana imala neku glavobolju… malo je telo procesuiralo i prihvatilo daj stresni dogadjaj.

Nekako u poslednje vreme nisam imala tako stresne iznenadne situacije. Bar ne nešto što mogu ja da iskontrolišem i nekako pomognem. To je ok. Mada imam druge stalne stresne stvari pa me uhvatilo u neki krug i nikako da pusti. Ali pustiće jednom, mora.

Vratiću se stara ja. Pribrana i organizovana i uvek ona koja zna šta treba da se radi u svakoj situaciji. U ovoj mojoj sadašnjij ne znam. Kako to? Ne znam. Zaašto to? Ne znam. Nadam se da će vreme pomoći.

Volim Vas!

ManGoo

Gubim se?

Ponekad se osećam izgubljeno. Nisam ovde sada, nema me. Prazna sam i bez potreba i bez želja. Sama bez razumevanja za sebe ili za druge. Tu sam samo da prodje dan. Ne moram da jedem, da se obučem, da uradim bio šta za sebe. To i jeste problem. Za sebe ne znam šta da uradim. Nisam naučila kako sebe samo da gledam, da svoje potrebe zadovoljim. I to mi sad postaje problem. Sad kad nema nikoga da mu se posvetim. Kad sam sama na svetu.

Dugo razmišljam u čemu je problem. Zašto sam nekad ok, zadovoljna i do nekle ispunjena, a opet često potpuno prazna. Problem je u tome što ne mogu da se fokusiram ni na šta. I onda dani prolaze, a ja se vrtim u krug, bez ikakve motivacije da bilo šta počnem. Čekam vreme da prošetam psa. I to mi je obaveza! A treba mi sada puno obaveza! Moram da se angažujem, da krenem iz početka… a ne mogu. Nemam motivaciju, nemam cij, nemam način…

Verujem, to je privremeno, kao i sve u životu, krize dodju i prodju, patimo pa vreme zaleči sve. A ne znam kada će. Da ne bude kasno? Hoću li dočekati?

Čekaću, to mi jedino preostaje.

Pronadji me.

Čekam…

Javljam kad se pronadjem!

Kao dnevnik, pišem i razmišljam, pročitah negde danas: “ Ranije smo pisali dnevnike, i ljutili se ako ih neko čita. Sada pišemo dnevnike i ljutimo se kada ih niko ne čita.“

Volim vas.

ManGo

Potrebe

Koliko je čega kome potrebno ne znam. Verovatno svakome nešto drugo, drugačije. Svako ima svoje želje, nade, potrebe… I svako je , sam za sebe svih svojih potreba manje ili više nesvestan.

Dok smo u društvu koje nas gura, koje nam nameće svoje potrebe, ne znamo i ne odvajamo svoje lične potrebe od potreba društva. Iškoluj se, radi, osnuj porodicu. I tako život može i da prodje. Idi u penziju, pazi šta jedeš, idi kod lekara, pij lekove i- na kraju umri. Pre toga, ostavi deci neki stan, malo uspomena i to je to… oni nastavljaju istu priču.

Znam, nema tu ništa loše. Ali koliko su ta nametnuta ponašanja dobra ili loša? Mislimo da je tako u redu zato što za drugo ne znamo. Srećom, u poslednje vreme se pojavljuju ne konvencionalni ljudi, koji nas pomalo uče nekom drugačijem životu. Nisu svi za to. Čak mislim da većina ljudi nije spremna na neki novi način života. Ali oni koji su preživeli neku veliku tragediju, ili doživeli nešto jako stresno, mogu i žele i treba da veruju da postoji nešto više. Da život nije samo. jedi, množi se, radi, umri… Da postoji još nešto.

Ljudi koje pamtimo, jaki, pametni, važni za razna dostignuća, imali su neki svoj put. Ipak malo drugačiji od druguh. Verujem da su oni, menjajući svoje potrebe, i svoj tok života došli do toga do čega su došli. Treba biti hrabar, i osetiti svoje lične potrebe, a ne globalne potrebe društva. Možda ovo i nema nekoga smisla, ali tako razmišljam,

I male i sitne potrebe su važne. Potreba da vidiš one koji ti znače. Da ih čuješ i zagrliš, da znaš da su dobro. Potreba da zaštitiš nejake, da pomogneš u nevolji. Potreba da razumeš druge, drugačije.

Može se danas malo drugačije živeti, malo van okvira, i treba probati. Treba se upustiti u avanturu. Treba probati!

Nekome će se svideti, i uspeće. ma šta nekome- svakome! Samo dok shvati da je tu gde je, čvrsto, da ima ljude iza sebe, i sve je moguće!