Samoća

Usamljenost ili samoća? Hm, isto je to. jako smo se udaljili, pa i u vezama, u porodicama ima toliko usamljenosti i nerazumevanja i neshvaćenosti. Ali opet, nekako kad je teško, problemi se zajedno rešavaju. bez obzira na neslaganja i nedoumice. Tu su ljudi jedni za druge. Bar diše neko u drugoj sobi…

Nikada nisam bila sama. Nikada u životu. Relativno normalno detinjstvo, mama, tata, deda, baba, brat. u školi drugovi. I uzimamo te ljude oko sebe zdravo za gotovo. tu su kao da moraju biti. A ne moraju. Odabrali su to, ili su im drugi odabrali. Malo je tu slobodne volje. Volimo svoje najbliže, brinemo i pratimo ih.

A šta kad sve ode? Kad se sve raspadne i ode u nepovrat? Da li se to često dešava ljudima? Nadam se da ne.

Meni se desilo. Želela sam nešto, ali sam dobila mnogo više. Želela sam mir. Možda i samoću. Želela sam posao, zdravlje… Sve je bilo pomešano emocijama i dogadjajima… Ništa ja svesno nisam odlučila. Okolnosti se dese i ti plivaš kako najbolje umeš. I znam ja dobro da plivam, ali koliko to plivanje vredi kad si sam? Potpuno sam? Sam u smislu da nemaš kome rezervne ključeve od stana da daš. I da se ozbiljno brineš šta ako ti pozli? Ko će te i kako pronaći.

Rodila ja sina. Najbolje i najpametnije dete! Naravno, svaka majka tako misli. Ali nešto se desilo. Nema ga. Ne javlja se, ne želi kontakt. Zašto? Ne znam… i to me proganja i muči i davi. I ne da mi da nekako nastavim. Nemam volju ni nadu u život. I to me tako često uhvati. U stvari su retki trenuci kad nije tako. I to muči. I to te baca u očaj. Zašto nema nikoga da me pita kako sam? Da se zabrine kad ležim ceo dan. Kad mi nije dobro… A nikoga ni da kaže dobro je, to si dobro uradila. Razumevanje od bliskih. Bliskih po rodjenju, po krvi. Krv nije voda. I moja krv teče u jednom divnom biću koje tu moju krv ne priznaje.

Verujem ja da će se naš odnos srediti, ali ja psihički i fizički nikad neću biti ista. Kad se jednom uvuče tuga, seta i ravnodušnost teško se vraća na staro. A bila sam ja vesela, volela muziku, volela ljude, zabavu…

Ali je sve nestalo. Ne razumem zašto. Neće da mi kažu. Kao da uživaju da me muče. Strašno je kad neko koga si naučio da govori neće da govori sa tobom. Nije strašno, parališuće je. Ne možeš da radiš, da razgovaraš, da spavaš… da jedeš…

A niko to ne vidi, i i dalje niko ne brine. A ti, sam na svetu, guraš dan po dan. Pa neki prodje brzo, srećom a neki je predugačak. Najgore je rano ujutru, kad si sam u krevetu, u sobi, u stanu, u ulici, u gradu, u univerzumu… I samo ti jedna osoba treba, A toj osobi ti ne trebaš. I tako si opet na početku. Usamljen.

Sada počinjem da razumem ovu jurnjavu za lajkovima na mrežama. Tu se zadovolji ta potreba za priznanjem. Potreba za reakcijom. Bilo kakva reakcija je bolja od nikakve.

Evo razmišljam kako da izazovem reakciju? Ja moram da izazovem reakciju. Ja ne mogu dalje bez reakcije.

Ljubim vas! A posebno jedno divno moje biće, koje misli da mu ne trebam.

ManGoo