Kraj je godine. Još malo. Kažu to je najdepresivniji period. Razmišljamo o tome šta smo postigli, šta smo izgubili, gde smo sa našim željama…
Jeste nekako tužno. Naravno ne svima! Samo nama samima, ostavljenima i odbačenima. Ne sažaljevam se, ne, ali je trenutno tako. Neko dno doživi ranije, neko kasnije. Pa dobro, ako je sad ovako, može biti samo bolje! Ja sam nepopravljivi optimista!
Pitam se kako nisam nesto predvidela? Kako to ne može čovek da se propremi, pa da sedne, pre nego što padne? Ne znam više ni šta je ljubav. Ja dajem, i dajem… a tako sam sama i ne voljena.
Tu je ljubav univerzuma, tu je moj poriv da dam i pomognem, i uvek će biti. Ali ima dana kada sam potpuno prazna.
Znam, treba mi pomoć. I tražim pomoć. Ali je nema.
Znam i šta mi treba, samo jedan pogled, da svet počne da se okreće ponovo.
Samo jedan glas da mi napuni dušu.
Onda bi mogla sve.
A dotle, trudim se da preživim, da dišem, jedem i spavam.
Biće bolje, samo da prodje ova Nova godina…
Volim Vas
Vaša ManGoo
Goca Mango 