Jutra

Obično me budi moj pas. I njoj se svašta poremetilo kao i meni u poslednjih godinu dana, pa se budi u cik zore, pre sedam sati svako jutro. A ja? Pa je se probudim ranije. Probudi me briga, tuga, nemir.

Nemam nesanice, umem da se opustim i zaspim. Ali se rano budim. Tada mi svašta pada na pamet. Kako ću, šta ću, gde ću… Tu se promeni toliko toga, dodju neke nove ideje na pamet, neke stare izgledaju glupo.

Zašto se ljudi menjaju? Ne mislim na one normalne i poželjne promene koje život nosi. Već na promene u ponašanju prema drugima, ili prema sebi. Do nekada ste bili otvoreni i zadovoljni u nečijem prisustvu a onda, nešto se promeni i više niste. Zašto? Da li je moguće da su ljudi toliko surovi? Ili ne surovi, samo nezainteresovani za ikoga van sebe. Vode se samo pohlepom ili interesom. Ne gledam vesti, ne gledam rialitije, ali prepoznajem rieliti u životu. I nije mi dobro. Da li je moguće da smo dotle došli? Da je sve u redu. Da se sve opravdava zarad moći, zarad novca, zarad slave?

Kako smo došli dovde?

I znam da ima i ovakvih i onakvih, uvek je bilo i biće.

Sa jedne strane, imam sreće da znam i da sam okružena iskrenim ljudima. A opet, bila sam dugo godina, skoro ceo život okružena onim drugim. I to me često zbunjuje. Kome verovati? Kako više ikome verovati? Ako život provedeš u jednoj sredini, posvetiš se tim ljudima, njihovim životima koji se prepliću sa tvojim. Kada ih smatraš svojima, i sebe smatraš njihovima. I kada doživiš nepravdu i nasilje, i oni te odbace.

Šta je to? Kako se to zove? Zašto se to dešava?

I onda, naravno pitanja koja me vraćaju na početak. Da li sam trebala da nastavim da patim? Da li sam trebala da nastavim da živim onako kako sam živela? Da bi ljudi ostali ljudi oko mene? Da li bi svi ostali isti? Da bi ja ostala ista? Da li sam izvukla neku ciglu iz temelja? Hm, očigledno jesam. Neće ljudi promenu, nikakvu! Ni na bolje. Plaši ih to. Pa ih isto tako plaši i kada neko blizak napravi promenu. Pa beže od njega, kao da je zarazan, da ne predje ta promena i na njihov život, da se njima ne desi to što se desilo meni…

Shvatam, treba stvari nazvati pravim imenom. Mada ja to ime nemam. I neću da etiketiram. Ali … Nije to lepo, nije dobro i nije ljudski.

Bila sam i ja takva nekada. Bezosećajna prema bliskim ljudima. Jesam, znam to i kajem se zbog toga. Ako je za olakšavajuću okolnost, bila sam jako mlada i zaljubljena, i sebična u svom svetu. Srećom, to nije dugo trajalo, ali ga je bilo. Naučila sam tada šta je važno. Da li sam pogrešila? Možda nije važno biti iskren i podržati i ne okrenuti ledja nekome ko pati i kome je potreban tvoj pogled i tvoje razumevanje.

Shvatam da danas sve više ljudi živi tako usamljeno, bez bliske osobe pored sebe. Možda sam ja imala neku ludu sreću da imam sve to, pa makar i prividno ovolike godine. Pa sam sad zbunjena. Kako sad, zašto sad?

Puno je pitanja na koje niko odgovor nema. Možda jednom shvatim. Možda mi se objasni. A možda i ne.

Ja svoj život vodim. Ne mrzim, ne osudjujem, ne borim se. Prihvatam da smo različiti. Prihvatam da se ne razumemo. I to mi je za sada dovoljno. U većini slučajeva…

A da ne razumem… ne razumem.

Ja Vas volim!

I uvek ću Vas voleti.

ManGoo