Tesko je biti sam. Ja nikada nisam bila sama, nikada nisam živela sama. Detinjstvo sa roditeljima i bratom, onda rana udaja i rodjenje sina. Do pre par godina sam živela zajedno sa mužem, sinom i psom. Sad sam sa psom. Hm, u stvari i nisam sama. U stvari imam sve sto mi treba. Imam o kome da brinem. To sam nekako ceo život i radila. A kada si ti ona koja brine naučiš sve da tebi briga ne treba. Da ti možeš sama. A baš i ne možeš… ali moraš.
Samoća je kao da si u rupi. Otvor je gore, kao prozor kroz koji dolazi svetlo. Prolaze ljudi gore, pogledaju dole na tebe. Možda ti mahnu ili se osmehnu, i nastave dalje. A ti? Ti iz rupe možeš da vičeš, mašeš,skačeš… i niko ništa… niko te ne čuje i ne vidi i ne reaguje. Kao da si ikebana, skulptura koja nema emocija. Kojoj ne trebaju emocije.
Takva je samoća.
Rupa u tebi, rupa oko tebe. I nikoga blizu. I možeš da se smeješ kao lud, i da plačeš satima… da jedeš ili ne jedeš… da se istuširaš ili ne… rupa.
Na žalost, jasno mi je tek sada koliko je samoća u stvari teška. Mi smo društvena bića, mi pripadamo zajednici, porodici, mi moramo imati nekoga bliskog pored nas. Tako smo bolji i sigurniji i srećniji. Nije normalno da smo sami! U ovo lude vreme, sve je više samih, sve je više otudjenja… I to ima veze i sa materjalnim statusom. I ko zna sa čime još. Sa kompromisima koje u životu praviš. Sa odlukama, tvojim ili ne. Sa namerom ili slučajno.
Kad si sam mnogo analiziraš! Mnogo! A dal bi, a dal ne bi, a kad, a kako… a to te valjda i održava, želja da vidiš kako će biti sutra. Lakše ili teže.
Evo ga sutra.
Nova i lepa i okrugla 2020. Neka nas ispuni, neka rastemo sa njom. Neka pronadjemo sebe i svoje izgubljene deliće sakrivene po uglovima naše duše. Neka imamo prilike da još više dajemo, da još više volimo. Da nas sve malo manje boli, i da svi malo više razumemo tudju bol. Za saosećanje, za razumevanje, za ljubav.
Srećna vam Nova godina.
Voli vas
ManGoo
Goca Mango 