Dodje i prodje još jedan rodjendan.
Još jedna godina se provukla neprimetno…
Ode Isidora Bjelica.
Odoše još neki ljudi, poznati i nepoznati, od korone ili nečeg drugog.
A ja se još ustručavam da pišem sve…
Gde me koči? Šta me koči?
Možda ne želm da sve podelim i dam, možda me je sramota, možda se plašim osude?…
Čitam jutros Vedranu Rudan. Priča o porodici, kako nije bila hrabra da se razvede, a muž joj je glupan ko zubatac na lešo.
Ja sam imala hrabrosti. Ja sam se razvela. Ne zato što je moj bivši glup, naprotiv, veoma je pametan, ali tu svoju pamet koristi da bi manipulisao i dobijao ono što hoće. Uvek. On, on i samo on. A mi ostali, kako se uklopimo. Imamo njegovu pažnju dok ne dobije to što hoće od nas, i onda više ništa. Godinama ništa. Dobio je od mene šta je hteo. Porodicu, sina, lepu ženu koja nema naročitih prohteva. Po neki parfem za rodjendan, teatralno predavanje ključeva od auta koji smo zajedno platili, pa onda demonstrativno otimanje tih istih ključeva…
Teško je. Ne bez muškarca, odavno sam ja bez muškarca, teško je da se navikneš da si stvarno sam. Fali tu neka figura da se dovuče kasno uveče, da mljacka večeru ispred televizora, da se duri, duva, prebacuje…
Teško je bez deteta. Jako. Nije daleko fizički ali kao da je univerzumima daleko.
A znam da nas je puno samih, samih žena bez porodice, usamljenih i odbačenih. Zato što je to njihov izbor, ili izbor drugih, pa se snalaze. Treba vremena da se navikne. Da se nauči živeti na svoj način, zato što smo, uglavnom živele na tudj.
Pitam se nekada, kako li je ženama koje se, recimo plaše grmljavine, ili mraka, ili buba… nema tog luksuza kad si sam. Boj se ili se izbori. Nema druge, nema nikoga da te „spase“.
Ja sam onako, dosta hrabra, hvatala bube i paukove po kući, radovala se grmljavini, hrabrila druge u mraku.
Hm, zvučim možda suviše smorno, tužno… ali tako je. Tako je mnogima.
Lepe stvari su tu, iste, samo ih treba pronaći, videti i primeniti. Tako ja još ne delim svoje tekstove onako kako bi mogla, još se ne usudjujem na neke stvari. Kao da čekam nešto. Da prodje godina? Ili više. Da nešto samo uplovi? Da me nešto šutne u ovu moju lenju guzicu!
Videću.
Doživeću.
Voli Vas
ManGoo
Goca Mango 