Ima dobrih dana. Podnošljivih. I lepo je kad shvatiš da je danas taj dan. Opusteniji, običniji…
Kad sam bez stresa dan- dva onda počne život da se vraća. Kako je to divno! Nasmejem se onako, iz srca, bilo čemu. Malkice se oblaci sklonili i odmah je lakše. U stvari, sad se osećam normalno. Mislim da je to ona normalna životna linija. Kako je divno osećati se normalno!. Znam da je to danas samo tako, ali ako je doslo danas, znači da je tu! Znači da mogu biti opet u ravnoteži… stvarno sam mislila da više nikad neću biti u normalnom stanju. Kada nemaš za šta da se uhvatiš, kada nema nikoga kome je stalo, kada život i sve u njemu postane besmisleno onda izgubiš nadu u prirodan proces. Izgubila sam volju, nadu da ću se ikada više osećati iole normalno. Kad, evo ga danas! Moram upamtiti šta sam to danas radila pa sam dopustila sebi da se opustim.
Ujutru, naravno, šetnja sa mojim psom. To je redovno, bez kafe ili nekih zadržavanja u kući. Čim se probudimo, kupatilo na brzinu i u šetnju. Blizu nam je divan park, malo šetnja, malo kafica i odmor u našem kafiću, pa opet malo šetamo, pa kući. Potraje to i više od dva sata… Na suncu, u prirodi, pa sedenje u bašti i čitanje novina… divno.
Posle toga kući, dorucak, pisanje… malo tv, malo fejs, instagram…
Danas sam spremala čas joge za trudnice, i ima u tome nečega! Trudnoća, porodjaj, tu se potpuno predajem, to je nešto što me ispunjava do kraja. To jeste moja svrha. Trebalo je godina da to shvatim, ali, pored drugih poslova i svega to jeste nešto što sam ja. Ja jesam arhetip majke. I kroz rad sa trudnicama to se tako oseti. Ja pomažem ženama u toku porodjaja. Ja sam dula! I jako sam ponosna na to! Ponosna i radosna kad mogu da pomognem da na svet dodje jos jedna zadovoljna, srećna i sigurna beba. Volim da sam sa budućom majkom, da je masiram, pazim, kao da je malo dete, kao što se žene i osećaju u toku porodjaja, zbunjene, uplašene, nesigurne… ja sam tu da im dam sigurnost, da osete da imaju podršku, i da povrate svoju snagu i sigurnost. Zato što, verujte mi, žena je najjača dok radja! Na žalost, u bolnicama ženama svašta daju, da ih umire i ošamute, pa ne mogu da osete tu euforiju pri radjanju. A svaka žena bi to trebala da oseti. Bile bi jače i sigurnije u sebe u svom daljem životu.
No, odoh ja na drugu stranu, ali, definitivno sam se danas malo više posvetila trudnicama. I možda je to rešenje za mene danas. Možda me razmišljanje o porodjaju i bebi vraća u normalu. A možda je samo takav dan, topao, lenj i nežan. Možda je samo prošlo dovoljno vremena, pa mozak i telo prihvata? Ne znam, a nije ni važno.
Od danas znam da stvarno sve prolazi. Kao što sam već rekla, čovek je jedna životinja, sve može da podnese i da ide dalje.
Još sam tu, ima još reči i života u meni.
Volim vas!
ManGoo
Goca Mango 