Oslobodjena

Dok si u zatvoru ne znaš da si u zatvoru! Evo ja sad nisam pametna kako, ali posle toliko godina ja sad uvidjam neke stvari. I sad shvatam ljude koji se oslobode pa prihvate život i ljude na drugi način. Iako sam ja bila ubedjenja da shvatam, da sam empatična, da me svi vole, da sam iskrena i poštena, da pomažem koliko mogu… sada tek uvidjam da sam jako pogrešila.

Sine mi sada kako je život jednostavan, kako je lepo gledati i reku, i u krošnju drveta, u nasmejano dete ili razigranog psa. I osetiš mir, nežnost… A onda, sa druge strane, vidim laž, foliranje, nepoštenost. I ne znam kako da pomirim te dve stvari, kako da ih smestim i gde da ih smestim. Kada neko tvoj, koga bezuslovno voliš i sve bi za njega dao, kada vidiš da ne ide lepim putem… i znam, svako mora svoj put preći, to mi je sada kristalno jasno! A opet mi je strašno! Kad bih mogla ja umesto njega! Polako prihvatam da ne mogu. I polako se mirim sa tim. Sve sam prošla u svojoj glavi, i gde sam bila ja, i on, i oni, i svi… I gde se desio preokret? Zašto sam spavala toliko godina? Zašto me niko nije ranije probudio? I kako se to uopšte desilo? Zašto sam se isključila ne znam. Možda je to bilo neophodno da preživim? Nije da sam baš bila u nekom logoru, čak po nekim merilima baš sam lepo živela, onako da su neki verovatno zavideli. To što mene materijalno ne ispunjava je nešto drugo. I uvidjam ja gde je nastao problem. Kad sam počela da kristališem svoj put, i ono što ja duboko volim i osećam, tu je bila prekretnica. Tu sam ja počela da se budim, a oni pored mene to nisu želeli niti očekivali. Da sam ja nastavila da pratim, da klimam glavom i ne radim ništa, to bi bilo odlično. Ne bi remetila ravnotežu i svi bi bili zadovoljni. Sada shvatam koliko sam u stvari uticala, onako uspavana. I koliko sada ljudi menjaju svoju rutinu i planove samo zbog mene. I ne znam da li me to raduje ili rastužuje. Stvarno ne znam.

Ali sada sam svoja. Imam još puno toga da naučim, da se oslobodim. Godinama sam naučila da nemam svoje želje, da se slažem sa svima, da mi je sve u redu, naučila sam da prilagodim sebe drugima uvek. I sad mi je teško da se toga oslobodim, da stavim sebe na prvo mesto. Osetim se zbunjeno. Ali dobro, znam gde je problem i polako ću ga rešiti.

Čudno kako sam mislila da sam ja u stvari sve radila kako treba. Kako sam govorila: „Ako je tebi dobro, i ljudima oko tebe je dobro.“ A to nikako nije bilo tako. Meni je prividno bilo dobro, i svima oko mene… kada tako pogledam nije ni čudo što se tako ružno sve raspalo, što nikome nije bilo dobro…

Zastanite ponekad u svom životu, i iskreno pogledajte svoj život. Da li osetite iskrenu i čistu ljubav prema partneru? Da li se redovno pomazite sa decom? Da li vodite iskrene i otvorene razgovore? Da li možete potpuno iskreno i slobodno da izrazite svoje nade, strahove ili želje? Nije u redu ništa manje od toga! Nije u redu! I jasno je meni da mora biti kompromisa, i da retko ko živi baš tako slobodno i u skladu sa svojom porodicom i okolinom. Ali ako želite sebe, ako želite slobodu, nema drugog načina. I verujem da ovo neće shvatiti oni koji su u zdravim vezama, i to je ok i normalno, ali one druge će da pogodi. Na žalost, ako vas pogodi, nije nešto u redu u vašem životu. I vreme je da počnete da spašavate sebe i sve oko sebe. Da ne dodjete na moje mesto. Ja sam ovo shvatila na najteži način. Preživeh nekako, uz pomoć prijatelja i svoje lavovske snage. I uz pomoć želje za slobodom. I uz pomoć moje predivne mekane i tople zbunjene njuškice.

Volim Vas

ManGoo