Pisma

Da malo skrenem sa moje tamne teme. U stvari ni ovo neće biti previše „svetla“ tema,ali opet, možda malo drugačija.

Kao devojčica sam jako volela da pišem pisma! Imala sam dve najbolje drugarice! Jelenu i Mirjanu. U toku raspusta svaka od nas je išla u svoje selo i na more sa porodicom, i nismo mogle drugačije da budemo u kontaktu nego preko pisama. Bilo je fiksnih telefona, ali to nam nije nešto bilo na prvom mestu, ovako smo mogle da pišemo neometano, sve što nam se dešavalo, ili šta smo želele da nam se dešava. Svake nedelje po jedno pismo! Mislim da je tako bilo. U pauzama lenstvovanja, čitanja lektire, i druženja po komšijskim dvorištima pisala sam pisma. Jako sam pažljivo birala koverte i papir. Bilo je da se kupi komplet, deset koverata i deset papira za pismo. I to sve onako lepo odstampano! Kao Sara Key, pa sa cvetićima ili životinjama, sa srcima i u raznim bojama. Sećam se jednih, kao džins, super su bila!

Nisam ja nešto bila puno ženskasta, nisam volela mnogo roze boje i haljine i lutkice. Onako, umereno, u stvari mi to nije bilo mnogo važno. Volela sam da vozim bicikl, da slušam muziku, i da lenčarim sa drugaricama, ili sama, uz knjigu. Bila su to lepa topla leta. Imala sam svoju sobu- preuredjenu zimsku kujnu, sa krevetom i stolom, i to je bio moj svet celo leto! Nisam morala ništa, samo da jedem, tu je baba bila ozbiljna, i da se odmaram… Perjani jastuk, miris sobe, kad se samo setim! Kako je sve bilo nevino i čisto i nežno. Vreme koje prodje i samo ostavi trag, lep trag u glavi i u duši. I možda kasnije, nesvesno tražimo tu neku sobu, i taj neki miris i osećaj slobode i celovitosti ali i nestrpljenja da okusimo pravi život.

U toj sobi sam pisala pisma. Ne znam šta se tu pisalo, šta su nam bile teme, ali je to bio ritual i proces koji me je usrećivao. Hm, i miris tog papira, možda sam još tada zavolela štampani papir, i miris papira i štamparske boje, pa sam to i radila veći deo svoga života, u štampariji. Nizala su se pisma, a i godine. Raspusti letnji i zimski, i sve redji odlazak. Pa umiranje. Uvek neko umiranje. Prvo deda, moj najvoljeniji muškarac. Pa baba, i tako to više nije bilo spokojno i potpuno srećno mesto, samo je miris uvek bio tu.

I dako, posle godina i godina- pismo. Pravo pismo! Na papiru i u koverti! Kako to vrati uspomene! I jako je lepo uzeti čist list papira i svojom rukom, svojim rukopisom pisati. Uvek je to kao neka divna tajna, nekako svečano i pažljivo… paziš na rukopis, na pravopis, a najviše na reči koje svaraju priču. Drugačije je od kuckanja poruke, meila ili ovako, pisanja bloga. Sa tom nekom osobom si na poseban način intiman, pokazuješ sebe kroz te reči, mnogo dublje i šire.

Uzmite ponekad list papira i napišite nešto nekome. Neku slatku porukicu, neki podsetnik, oslobodite pisca u sebi pa darujte mrvu svog vremena i svoje ljubavi i napišite nešto svojom rukom, iz srca. Pomaže, verujte.

Volim Vas

ManGoo

I