Danas neki rodjendani… Moj brat. Mladji sedam godina, i toliko i neodgovornji, ludji, jednostavno mladji. Svi mladji su uvek nekako opušteniji, valjda mi, starija deca u porodici imamo neku odgovornost prema tim mladjim bićima koja dodju i potpuno nam poremete život, a mi toga tada ni svesni nismo. Moj brat je stigao slučajno. Svakako je bio voljen i pažen i mažen, ali, posle sedam godina mene, posle razvoda mojih roditelja, desio se on! I tako se pordica opet okupila, mada ja, iskreno nisam ni primećivala da smo se ikad razdvajali, dodje i on. Moj brat! Ja pošla u prvi razred, i sva sam važna i ponosna bila kako imam brata! Jedva sam čekala da dodjem kući da ga mazim, hranim, šta god! Bila sam srećna i zadovoljna. Prvi razred, i svo to novo okruženje i obaveze su bile senka u odnosu na mog brata.
Tako je bilo, naravno, dok on nije malo porastao, pa počeo da dosadjuje… Kako je bio naporan! Svugde je hteo sa mnom. A ja već peti, šesti razred, pa sa drugaricom u bioskop, pa do Save, pa do Školskog dvorišta… a on sve sa mnom! Kako sam bila besna! I na njega i na mamu kojoj nije bilo jasno zašto neću da ga vodim. Slatke muke! Svako to ko ima mladjeg brata ili sestru doživljava i pamti!
A nekako smo svi u odeljenju bili stariji! Nekako kao ozbiljniji i odgovorniji.
I sve to prodje, i svi odrastosmo. I većina „mlađih“ se snašla, kao i mi, neki bolje, neki lošije.
Moj se nije baš snašao. Ponele su ga neke stvari koje nisu trebale da ga ponesu, odlutao je nekako bez kompasa. Imao je lepo detinjstvo, rano se zaljubio i dobio dete… pa razveo i otišao nekim drugim putem. Trebala sam mu tada, verujem u to sad. Ali imala sam svoju porodicu i svoje probleme, nisam znala da mu pridjem. Ili nisam htela. Nidam umela. No, svi smo mi krojači svoje sreće i nesreće. Tako je on lupio o dno. I vratio se. Trajalo je, i put traje i dalje, ali on je dno preživeo. Sad samo može da ide u vis. Polako, malim koracima, ali na bolje.
Ponosna sam na njega. Jaki smo mi!
U poslednje vreme uviđam koliko smo slični. I želim da pronadjem to nešto što nas spaja, kao brata i sestru. Da opet izgradim tu nit medju nama. Možda sam sebična, možda to nikad ne bi poželela da nisam doživela razičarenje sa druge strane. Možda. Iskrena sam. Ali eto, imam želju da ga bolje upoznam, da sam tu, da ga razumem, da shvati da me ima. Sada shvatam koliko je to važno, i koliko je teško kada ostaneš bez svih. Bez svojih najbližih, tek tako, u trenutku, preko noći se nešto promeni i preokrene i više nisi dovoljna, ili si previše, ili si premalo. Ili si jednostavno teret…
Pa se onda okreneš sebi i tražiš ono što ti je ostalo. A druge voliš i obožavaš i dalje, ali iz daleka.
Lep je dan danas, još jedan rodjendan.
Srećan rodjendan!
Voli te Seja.
Goca Mango 