Kad udare teške i tužne i nezamislive stvari izgubimo se. Ne znamo više ni ko smo, ni gde smo. Ko nam je prijatelj, ko poznanik, kome da se obratimo a kome ne. Sve se promeni. Ja sam se razvela. Posle dvadeset i šest godina. I sve se promenilo. Kao da sam ceo život bila nečija žena, vremenom sam izgubila sebe.
Nekako sve što radiš radiš za dete- decu, muža, rodbinu, neke prijatelje… Pa se pogubiš. Udješ u tu ulogu i tako živiš i rasteš i stariš. Sa svojom ulogom. A možda to nije tvoja najbolja uloga? Možda, kad bi otišla na još neku audiciju? Možda mi neka druga uloga bolje leži?
Prisećam se sada svog detinjstva. Bila sam voljena, i pažena, i mažena. Sedam godina sam bila jedinica. Ljubimica mame, tate, dede i babe sa mamine strane, i gomile rodbine! Tada nisam bila ni svesna tolike ljubavi, što je i dobro, svako dete treba da ima ljubav koja se podrazumeva, koja je tu uvek prisutna i nikad se ne dovodi u pitanje.
Sećam se dedinih priča. Bilo ih je osmoro. Moj deda je imao petoro braće i dve sestre. Bar se tako sećam. Sećam se i dedinih braća, deda- stričeva, pa njihovih žena i dece… Dosta rodbine. Sećam se dedine priče kako su bili siromašni, za ručak bi njihova majka kad bi imala, skuvala paprikaš sa krompirima i piletinom. I njihov otac je prvi sipao, i izimao batak, kao glava kuće, kao najstariji, kao onaj ko osigurava. A deca i ostali, krompir, i po neko parčence mesa ako zapadne, super! Tako su oni, generacija moga dede, preživevši siromaštvo u detinjstvu, pa rat u mladosti, od straha valjda, svi imali po jedno dete. I to uglavnom žensko. Bilo je tu i po nekoga ko je imao dvoje, ali mi je zanimljivo što je većina imala samo jedno. Valjda naučeni na nemaštinu nisu želeli da i njihova deca pate, pa su ostajali na jednom, eventualno dvoje. Njuma su mogli pružiti, sve.
Moja mama je bila jedinica. Rodjena u ravnici, u Banatu. Moj deda, uspešan i poznat u selu. Majstor Slavko su ga zvali. Šef Ekonomije godinama. Važan i poštovan. Prvi je kupio televizor u celom selu! Moja mama je imala sve. Bila je strogo vaspitana, ali inteligentna pa je bila prva u školi, na sportskim takmičenjima… verujem da su bili ponosni na nju! Mama je svojim roditeljima persirala. Uvek. Dok sam bila mladja mislila sam da je to bezveze, kao da nisi blizak sa roditeljima toliko da im kažeš ti. Medjutim, kada sam odrasla, sada, to i nije bilo tako loše. Poštovanje se zaslužuje, i stiče. A svakako je poštovanje kada se majci i ocu obratiš sa Vi!
Naravno, mi moderne majke , pa ni moja majka to nikada nismo uzimali u obzir. U stvari je moja mama bila ta generacija promene, i ta promena. Ona je svoje roditelje oslovljavala sa Vi- njena deca nju nisu. Kada me je dobila, tada su i počinjale one slobode, početkom sedamdesetih, i sve se menjalo.
Ja , naravno, vaspitavala svoje po naj novijim i naj boljim metodama. I bilo je to sve u redu. Ljubavi puno, puno razumevanja, ništa na silu, sve objasniš, sve pripremiš… I to je stvarno funkcionisalo. I mislim da tako treba. Samo malo treba da nauče i da nas poštuju. Pogubimo se mi u tolikom davanju i predavanju pa sebe nekako poništimo. Kao da nismo važni. A važni smo! Jako smo važni. I treba da smo važni našoj deci, i naši roditelji treba da su važni nama.
Dok razmišljam o svojim precima, vidim ih malo drugačije. Nisam znala za njihove tadašnje probleme, nade, želje. Tako to valjda ide, štitimo mladunce uvek. Ne samo od gladi i hladnoće već i od tuge i razočarenja. Ne znam gde je ta granica koja deli ljubav i poštovanje sa hladnoćom i nezainteresovanošću. To, izgleda ne možemo ni znati, samo doživimo. Jedno ili drugo. Do nas je da uvek dajemo ljubav. Ljubav uvek nadje put. Može nekad malo da se izgubi i ode“ preko Male Krsne“ ali će, naposletku naći srce kome je poslato.
Volim vas
ManGoo
Goca Mango 