Očekivanja

Svi nešto očekujemo u životu. Od sebe i od drugih. Čak previše. Kad razmisliš, sve što radiš povlači neka očekivanja. Očekuješ od roditelja, od prijatelja… od partnera, rodbine… kolege, profesora…

Šta ste očekivali kad ste bili dete? Bicikl? Lutku? Putovanje? Očekivali ste ljubav roditelja, igranje sa drugovima… Pa u školi, očekivali smo dobru ocenu, zvono za kraj časa…

Onda krenu ozbiljnija očekivanja. I naša i naše porodice. Da završimo školu, da se ludo zaljubimo, da imamo decu, posao… I tako do očekivanja za svoju decu, ili svoje najbliže. Očekivanje dobre plate i unapredjenja, zdravlja… Pa očekivanje penzije, očekivanje razumevanja, pomoći, očekivanje pravde.

He! Očekivanje pravde…

I tako, očekuješ da će te neko poštovati. Očekuješ da za sve što daš u životu možeš u krizi da očekuješ nešto. E, ne ide to tako. Ni ono naj osnovnije! Ne ide. Ne može… Zaboravi!

I tako, dodjemo do te tačke kad padnu u vodu sva naša očekivanja. I to je tačka u kojoj ili odrastemo i prihvatimo sebe i život kao dar koji ne smemo ispustiti ili padnemo, razbijemo se i više se nikad ne sastavimo. Na žalost ima mnogo onih koji se razbiju. Kako da ostanemo celi? Kako da nastavimo da ustajemo ujutru, da dišemo, malo jedemo… Kako?

Prestanemo da očekujemo.

Prestanemo da se oslanjamo na druge.

Počnemo da gledamo sebe same, iznutra. Prihvatimo svoje mane, prihvatimo sve ono što mi jesmo. I otpustimo očekivanja.

Zavolimo sebe, i prestanemo da očekujemo od nas samih stvari koje u stvari očekuju drugi. Zapitajte se šta od svih očekivanja pripada vama? Baš vama i samo vama? Pokušajte da to svoje očekivanje ispunite, možda blesavo i nemoguće… ali vaše!

Koja su moja očekivanja? Pa… za početak mir. Ne mora niko da me razume, ne želim nikome ništa da objašnjavam… samo da sam u miru. I to mi je za sad dovoljno. Za sad.

Koja su vaša očekivanja?

Volim Vas

ManGoo