Ostajem bez reči. Od toliko emocija, tuge, besa, nemoći… ostajem bez reči.
Juče sam bila u hitnoj. Pritisak skočio, od stresa i otišo u nebesa. Nikakvo disanje, lekići nisu pomogli. Ništa mi mnogo ni tamo nisu pomogli. Do duše lepo su me ispregledali, sve je ok. Da se javim svom lekaru…Dadoše mi neku tableticu i to je to. Dobri je sto nije nista ozbiljnije, ali me nervira sto me stres dovodi u ovakvu situaciju. Ja jesam mirna, stabilna i jaka. Ali ovo sto mi se dešava je valjda previše…
Nisam u svom stanu, nemam auto, ni posao. Sin ne želi nikakav kontakt sa mnom, bivši muž uvredjen i ima misiju da me uništi.
Kako bre to? Zašto mi se sve ovo dešava? Znam, ima sve svoje, verujem ja u više dobro, ali stvarno…???
Tako i ostajem bez reči. Ne vidim svrhu. Možda će biti bolje, a možda bude i gore. Koliko čovek može da izdrži? Već sam o tome razmišljala.
Izgubila sam oca i nerodjeno dete isti dan. Mogla sam tada i ja otići… bila sam mlada i zdrava pa je moje telo izbacilo mrtav plod. Osmi mesec trudnoće, devojčica, kilo i osamsto, Izabela.
Imala sam sina, i okrenula sam se njemu pa i nisam dugo i mnogo patila. Bila sam zahvalna na svom životu, da mogu da se brinem o sinu. Kasnije, laži i prevare u braku. Bila sam naivna. Bila sam previše opuštena i previše sam verovala. Verovala sam da je dovoljno voleti. Onako iskreno. Medjutim! Nije to dovoljno.
U najludjim snovima nisam pomišljala da će mene moj muž varati. Takav scenario nije bio moguć! To nije bilo moguće. Ali, desilo se, i ja sam se tu ugasila. Potpuno. Kao žena. Ostade od mene samo majka, i instikt da pružim detetu sve što je potrebno.
Muž se kajao, molio, obećavao… i ostao…
Ali mi nikada više nismo bili mi. Nikada više ni smeh, ni razgovor, ništa više nije bilo isto.
I sada ne znam zašto se ta priča nije tada završila. Nije mi jasno. Ostali smo zajedno da se mučimo. On da se trudi da zaradi što više, da se oseća važnim i velikim. A ja… ko zna…
Da se nisam tada bavila jogom mislim da bi do sada išla ulicom i zviždukala. Luda bi bila. Joga me je malo vratila u život, pokazala kako da uživam u tome što imam. Zdravo dete, sunce, nebo, prijatelje… sve one male važne stvari koje uzimamo zdravo za gotovo. I fizička aktivnost, koja te obuzme i dozvoli da sve zaboraviš. Taj spoj, ti ljudi, pokrenuli su u meni mene. Onu mene koja se negde uz put izgubila. Pronašla sam svoju svrhu. Joga me neće izdati, napustiti niti prevariti. Neće mi oduzeti dostojanstvo, kola ili jedinu zaradu. Joga me leči. I ne samo to! Kroz jogu pružam drugima ono što im treba. Pomažem da i oni pronadju ono što su jednom izgubili.
Tako da, pored svih strašnih stvari, tu sam. Dišem, vežbam i pomažem drugima. Ko razume, odlično. Ko ne razume, i ne treba da razume.
Volite sebe i sve oko sebe!
ManGoo
Goca Mango 