Jako ličim na tatu. Imam karakter na tatu. Hladna sam na tatu. Sve svoje sobom nosim- na tatu. A nismo bili mnogo bliski. Da dok sam bila mladja, sećam se odlazaka u ribarnicu. Tata, brat i ja, obilčno nedeljom, na pijacu u bloku 44. I onda brat i ja, gledamo ribe kroz one okrugle velike prozore, a one se praćakaju, guraju… puno ih je. Sad kad se setim i zamislim strašno je to bilo mučenje za te jadne ribe! Ne jedem meso već dugo, ali tada sam bila dete koje je kopiralo i prihvatalo porodično ponašanje. I tako smo, brat i ja birali najvećeg šarana! Tata nije hteo da ga tamo ubiju ( jak udarac u glavu, da se ne koprcaju u kesi) već smo ga živog- manje- više nosili kući. Sipali bi vodu u kadu i puštali to zbunjeno stvorenje u vodu. I igrali se sa tom ribom, prskali se, hvatali je… bilo je lepo, zabavno. Dok nam ne dosadi. I onda su ga spremali. To nisam gledala niti znala kako. Još smo čekali onaj mehur, da ga na terasi skačući po njemu probušimo.
Tata me je učio tablicu množenja. Preslišavao fiziku i hemiju. Svašta je znao, bio je mašinski inženjer.
I onda je počeo da pije. Ne znam zašto. Morao je postojati neki razlog, ne postaje se alkoholičar tek tako, od lepog života. Ali, nikada neću saznati zašto. Tako smo se i udaljili jedno od drugog. On je otišao u svoj svet, ja u svoj. Bilo je teško, umeo je da bude naporan i nasilan…Tu me je negde i izgubio.
Rano je umro. U pedesetoj. Svašta nešto ga je snašlo, a organizam slab od alkohola… brzo je umro. Žao mi je što nije stigao da bude deda mom sinu, video ga je mislim samo jednom, uz put, slučajno. Videla sam mu suze u očima. I tugu. I zbunjenost. I ponos. I ljubav.
Otišao je sa mojom ćerkom koju sam izgubila u osmom mesecu trudnoće, u istom danu. Znam da je gore čuva.
Kao da sad vidim njegove oči. Crne, širom otvorene, sjajne. Nije znao kako, nije umeo da pridje, da kaže. Bio je zatvoren. Bio je divan.
I volela sam ga, i nedostajao mi je.
Ako imate roditelje pored sebe zagrlite ih, i volite ih, jednom će vam nedostajati.
Tata volim te.
ManGoo
Goca Mango 